S obziron da je nedilja bila dan odmora ovi post se odnosi na dva dana.
Po protokolu albergue triba napustiti do 8h pa se opet možemo vratit u 15h. Iden sa Amerikancima ujutro na misu… na baskijskom. Pa nastavljamo đir po gradu.
Za marendu se vraćamo do klupica isprid alberguea.
Tu naletin na staru ekipu Rodneya (koji nastavlja do Santiaga) kao i Hervé, Nicolu koji nastavlja na Camino Primitivo te Olivera kojem u St Jeanu završava Camino ovi put.
Popodne se pojavi i Filip iz Zagreba s curom. No još uvijek mi nema moje družbe za pojačanje. Sletili su u Toulouse, a sljedeća prepreka im je štrajk na željeznici. Uspili su nać autobus za Bayonne a tamo ih dočeka prekinuta pruga. Pa opet vataju drugi autobus za St Jean koji ide u 21h. U albergueu je prošlo 22h i svi su već išli leć. Ćirin vanka na mirnu i uspavanu ulicu… još ih nima. Negdi oko 23h eto prve figure iza kantuna doli di mi maše. Evo ih konačno nakon pustih putešestvija.. Foto Štiva, Dach, Šica i Brane. Kao što se da iščitat, ekipa je… jedinstvena. Usput su naletili na tri Zadranke koje isto kreću sutra, Ana, Goge i Vesna.
Sutra ujutro Jim je dogovorija jutarnju misu sa ocem Eugenom, koji se s još par njih pridružija njihovoj grupi.
Misa je počela u 6h i stvarno je bilo posebno. Amerikancima i Hrvatima pridružila se i jedna Brazilka.
Uz dodatno opremanje u obližnjoj butigi, vrijeme je za pokret.
Dach je razradija program vježbi zagrijavanja i istezanja… vrlo korisno.
Moje novo društvo puno je elana i do Honta smo došli puno brže nego šta mi je to uspilo prvi put. A do Orisssona je već lagano počelo.. “je li ovo zadnja uzbrdica”… “ima li još puno do Orisssona…”. U Orisssonu pauza pa nastavljamo dalje.
Nekako mi se čini da je Put duži nego šta se sićan. U sjećanju mi je serija slika sa maglovitim dijelovima između. (obično one napornije dionice)
Na Pirinejima puše vitar (prilično jako) a i ladno je (poprilično puno). Ali zato su pejzaži filmski… kristalno čisto plavo nebo i žarko zelenilo okupano suncen.
Na ulasku u Španjolsku kod Rolandove fontane, moja družba nađe plitak potok pa održe svoje obećanje o prelasku “Pirineja kao plitkog potoka”.
Nastavljamo dalje… probili su nizbrdo puno širu stazu u odnosu na puteljak koji je tu bija prije 4 godine. Proplanci su ukrašeni bojama prolića.
U kolibi za zametene radimo manju pauzu za marendu pa nastavljamo lagano uzbrdo… i eto nas na cca 1.400m na nadmorske visine. Pogled puca nadaleko i lipo se vidi Roncesvalles.
Ovi put iden direktnijon ruton nizbrdo. Da je malo blatnjavija bila bi opasna, ovako je ok.
Opet se pokaže da vridi pravilo kako je zadnjih par km najteži. Nikako doć do tog Roncesvallesa kroz šumu. A onda dobijemo informaciju od Šice i Štive da ima jako malo slobodnog mista. Brane i ja udremo malo ubrzanje, a Dach je iza nas. Uspili smo uhvatiti mista, a Brane je uspješno izveo manevar ubacivanja Dacha u red s nama.
Nema mista na katu, nego nas je smistilo u podrum. Dok god je krevet, dobro je.
Nakon tuširanja i generalnog dolaženja sebi, vrime je za zasluženu pivu i tapas Naime večera je tek u 20.30. Na večeri s nama barba iz Brazila, teta iz Južne Afrike, momak iz Engleske i Amerikanac budistički svećenik. Tako da smo večeru začinili s malo ekumenskog dijaloga.
I to je bio kraj dana br. 8.