Alarm zvoni u šest i kvarat pa se počinjem lagano spremat za danas.
Put vodi priko mosta desno… pa kroz već standardne farme i polja.
Na jednom polju odjednom se skupilo 5-6 krava i sve me fiksiraju i prate pogledom. Šta je sad ovo? Ja iden naprid a krave sve sinkronizirano za mnom… nego nešto energično trčkaraju… a da nisu bikovi… ma ne, nemaju rogove… a da nisu mladi bikovi… ma ne? Ili… možda da… naime na meni je crvena kabanica. Amo ipak reć da je bilo riječi o kravama. Jer mi noge nisu u prikladnom stanju za glumit toreadora.
Put nastavlja uzbrdo uz sve gušću maglu. Kako san proša jednu farmu na kantunu tako je iza mene izletija neki pas i uzlaja se cilin putem dok san mu bija na oku.
Na brdu, u magli, je malo i friško. Kad san se s brda spustija do nekog sela naletin na 3 Francuza koji su krenuli sa Le Puy rute koja se u blizini spojila sa Chemin du Piémonte. Sta san malo s njima marendat u sljedećem mistu.
Tu negdi su mi javili da je ekipi koja je tribala doć u subotu, došlo do zbunjoze s avionom. Kako bilo, malo zaobilaznim puten dolaze u nedilju.
Hmm…. nepredviđeni dan odmora u St Jeanu. A kad već moran, neću se bunit… dapače.
Na Putu sve više hodočasnika… naime na ovom dijelu spaja se više ruta prema St Jeanu.
Eto mi na zadnjem kilometru Élisabeth i Christophe. Sve smo bliže. Doživljaj je poseban jer St Jean Pied de Port nije bilo koje misto. To je misto di je moja Camino priča počela.
Eto ga… Porte du St Jacques pa vidikovac… nakon 4 i kusur godine, vraćan se tu.
Tu je i Rue du citadelle… ka da san jučer bija tu. Sve je puno hodočasnika. Sve race.. svi koluri… i mladi i stari… a svi sa ruksakom na Putu.
Smistija san se u albergue odma kraj dućana Butique du Pelerin. Malo je tribalo sačekat jer otvara tek posli tri. Gazdarica Marie Estelle je gostoljubiva a i njen pas također. Ogromna neka sorta, češki vuk, a gazdarica kaže da je po naravi ka ovca.
Nakon đira do dućana i improvizirane večere, malo san istraživa St Jean po danu (prošli put san doša kasno navečer i iša rano ujutro.)
Nazad u albergueu naletija san na Paola iz Italije, koji je mora odustat radi problema s zdravljen na pola Pirineja. Zanima ga ekonomija i povijest odnosa Italije i Hrvatske pa smo malo proćakulali.
U sobi su mi cimeri tri Amerikanca, Juan, Jim i Mike i jedan Holanđanin. Malo kasnije stiže i dodatna ekipa koja naglašava “Katalonci, ne Španjolci”… je, je skužajte, znan razliku.
I to je bio dan 6.