yeee … and I tend to feel pain … yeee … tend to feel pain all over, yeeeah …
Krenija san iz Villava-e jutros oko 7.30. Brazilci su još spavali i uspija san
izać bez da ih probudin. Inače bilo je malo hrkanja pa sa uspješno testira čepice za uši.
Lagano sviće zora dok hodan gradon. Ljudi se spremaju na posa a škovacini su već na radnon zadatku. Dolazin do grada za koji pretpostavljam da je Pamplona … naravno nije. I tu san se prvi put ozbiljnije izgubija. Naime Camino znak (školjka) je na podu i dosad je vrh pokaziva smjer kojin treba ić. I tako krenen livo … naravno krivo. Malo navigacija … malo pitaj čovika i kužin di san i di treban ić. I već san otiša cca 600m u pravon smjeru kad iza mene dođe oni čovik šta san ga pita. Iša je provjerit (a nije mu bilo usput) jesan li krenija u pravom smjeru i opet mi je točno pokaza di je Camino. I eto opet žute strelice (njih desetak). Usput vrtić, osnovna i srednja škola imena Amor de Dios … prikladno.
Nastavljan dalje i ubrzo ostavljan grad iza sebe. Šta, već san proša Pamplonu ?! … naravno da nisan. To je bilo samo pregrađe. Do znaka “welcome to Pamplona” ima još po ure. Sad više nema žutih strelica, nego metalni krugovi sa znakon školjke na asfaltu, koji označavaju Put.
Inače vezano za te školjke ima priča. U srednjem vijeku nisu skupljali pečate u Credential, nego su tribali donit školjku s obale Atlantskog oceana kao dokaz da su bili u Santiagu.
Nakon mosta Puente de Magdalena dolazin pred zidine Pamplone. Vrlo konkretne zidine, slojevito posložene … čini mi se da bi dječji vrtić moga uspješno branit ovi grad protiv vojski Cezara i Gingis kana zajedno. Opet uzbridica (lagana .. fala Bogu) i ulazim u Pamplonu. Za stari srednjovjekovni grad nije ni mala. Svit se muva okolo i grad se lagano budi. Opet mi je zgodno providilo dućan sportske opreme di san iša kupit kajiš. Nije mi triba prije polaska, ali mi je zatriba već nakon Pirineja, no kako je bija vikend ovo je prva prilika za kupnju. Lik nema neke duge kaiše ali nema veze, kratki mi je više nego dovoljan. Kaže … “pametno šta imaš tako mali ruksak”. Ne znan baš … ovih cca 8kg pare mi se ka 80.
Inače standardne greške koje vidin da radi većina peregrinosa su: pretežak ruksak (može se i manje od 8kg), nerazgažene čizme koji dobro ne stoje i nisu broj veće, malo ili nimalo pauziranja i provjetravanja nogu i prebrz tempo hodanja (pogotovo na početku) što rezultira žuljevima i ozbiljnijim problemima s nogama.
Dosad su mi noge izgledaju neokrznuto i neman žuljeva … naravno zato bole svi ostali djelovi tijela i major problem je stat na nogama. Dok hodaš nekako se kotrljaš naprid ali nakon određenog vrimena i to boli … pa moraš stat .. .pa onda posebno boli kad kreneš … i tako ponovi again i again and again … and again …
U supermarketu se opremin rezervnom spizom, doručkom i marendom za danas. U otvorenoj farmaciji nabavija san Voltaren gel .. da oni šta san dobija, mogu vratit Talijanima kad ih vidin. Na malom trgu par klupica di svoj shopping slaže Irac Mick. Kako je slab s imenima, oni bi tija da mu se svi potpisu na podlakticu, kako ih ne bi zaboravija. Micku se sviđa šta su peregrinosi dosta komunikativni i lako se sćakulaju.
Nakon šta san napravija sendviče krećen dalje .. malo težeg ruksaka do marende.
Izlazin iz Pamplone kroz sveučilišnu četvrt. Na malom mostiću vidin prvog španjolskog mlađeg svećenika. Odma pozdravja sa “Buen Camino”.
Inače relativno malo Španjolaca pozdravlja ali većina ozdravi ako ti njih hola-aš ili buenos dias -aš. (zdravo i dobar dan). Tu je i jedna senjora koja me uputila na žutu strelicu koju nisan sinja.
Put napušta Pamplonu i ide .. opet uzbrdo … prema Cizur Menor … a sunce prži.
Skužija san jutros da san jučer izgorija s live strane … podlaktica i vrat. Nisan planira kremu za sunce jer san mislija da je to za bljedolike Engleze i Skandinavce. A slabo je liti koristin. Nakon kraćeg razmišljanja shvatija san da liti ne izlazin na sunce puno za zvizdana, dok ovdi to nije opcija.
Nakon pauze za provitravanje skinija san se u kratke rukave i u susjednoj farmaciji kupija kremu s većim zaštitnim faktorom.
Nastavjan dalje.
A sunce prži li ga prži.
Nigdi ladovine.
Malo iza mene Njemica Megi koja je počela iz Pamplone danas, nema kondicije i ostala je bez vode pa san joj da pola svoje boce. Nailazi i Austrijanac iz Tirola, koji naravno drži jak tempo … ne kao Ptica Trkačica, ali skoro. Kaže da je sljedeće misto za uru vrimena. … molin ?!?! … oli nije tu odma iza kantuna … naravno da nije. Vodu san triba napunit u mistu prije, u ljekarni ili restoranu i triba san krenit još ranije i napravit siestu za vrime zvizdana. Ah … the wisdom of hindsight.
Kad ce više to misto i fontana … nikako da se ukažu. I zašto se niko nije sitija stavit neku klupicu uz stazu, da čovik moze malo odmorit … pomislin. Po ure kasnije dvi klupice, s naslonom čak … sad bi moga ka Chandler rec… “I just want a million dollars” ( Friends referenca).
Pauziran na provitravanje kad u to stiže i Megi koja odma sljedi primjer.
Nastavljan dalje.
Uzbrdica.
Jesan li već reka koliko obožavan uzbrice.
Nakon nekog vrimena eto konačno na vrhu brda misto i crkva … toooo.
Uz zid crkve fontana, a u dvoru crkve jos jedna … mojoj srići nema kraja.
Tu su i Korejanci iz prvog dana koji su taman zavrsili marendu i skompali se sa još Korejanaca.
Btw … ako Korejcima kazes da si iz kroejša … ne razume te, ali ako kazes kroatia onda je … “ooooo kroatia … very beautiful”.
Pauza za marendu i ručak te kratka konzultacija s vodičima da vidin di ću stat dans … odma ovdi ili ić dalje. Oko 14.30 uri je pa mi se pari malo rano … nastavljam dalje.
Na horizontu vrh brda, sa nanizanim vjetrenjačama.
Uzbrdica … jesan li već spomenija koliko obožavan uzbrdice.
Još uzbrdice.
Pa još.
Iza mene vidin nekog tko me skoro sustiže … što nije teško … jesan li spomenija da toliko volin uzbrdice da in želin zapantit svaki cm.
Anyway uskoro me sustiže Mađarica Beata. Ona Camino hoda s momkom … “a di ti je” … “čeka me negdi naprid” … nego “nešto ti je mali ruksak” … “zato šta momak nosi većinu stvari”. Pripametna cura, jedino šta je iman naučit o Churcillovoj teoriji očuvanja energije je da toćaje noge u ladnoj vodi. Čin san joj reka, odma gleda di je prvi potok.
I tako dok ćakukan s Mađaricom eto i nečeg sta liči kao vrh… i je.
Iza kantuna iznenađenje … metalni kipovi peregrinosa na Alto de Perdon … ma je li to moguće … a mislija san da staza ide livo ili desno po vrhu planine.
U nastavku nizbrdica … jupii jee. Je malo zeznuta i strma ali draža mi je od alternative. Govorin ja Beati kao joj ime znači blagoslovljena … “i sretna” doda ona. Cura nema problema sa samopouzdanjem. Dok smo prošli nizbrdicu temeljito smo prosli unutarnjo političku situaciju s posebnim naglaskom na obrazovnu politiku Hrvatske i Madarske (želi bit učiteljica razredne nastave).
Ulazimo u misto Uterga oko 16.40 i naravno nigdi nikog. Beatu čeka momak u mistu 3km dalje, a ja jedva čekan prvi albergue koji ima samo 16 posteja. U daljini vidimo nekog tko je garant peregrina jer ima plave kompresijske obloge na kolinima. To je jos jedna Kanađanka Suzanne. Pitan je ima li mista u albergeu. Kaze ona “ima, bas super sta neću bit sama.” Odlično, pomislin ja (to šta ima slobodnog mista naravno). Dovede nas Suzanne do albergue-a di se pozdravimo sa Beatom.
Albergue je obiteljski biznis i na ulazu cila familja pljesće maloj curici koja pljesće sama sebi koliko je slatka, a svi ostali viču bravo i plješću s njon.
Nude i večeru.
Nakon šta san se dogega do kreveta klasični dril, tuširanje i pranje robe, pa u dvor sist i odmorit.
Suzanne je inace frizerka iz Winipega koja je stiga jučer ovdi jer je bole kolina, pa je pauzirala jedan dan.
Uz to dolazi New Yorcanka od nekidan Luz Stella i Jake (njen muž), te grupa Njemaca ukljućujuci barbu koje je minimalno 80 (kasnije san sazna da mu je 79), a stiga je prije Amerikanaca makar su krenuli zajedno.
Dok cekamo večeru uz ulicu se čuje neki zvuk vozila, koje pari ka vozilo čistoće … kad ono ualzi u dvor mali sa dječjim monster truckom na vlastiti pogon. Prvo se dva muškića borili za volan a onda in nije bilo drago kad su in stavili onu curicu od maloprije u auto.
Za večeron nešto Luz viče na španjolskom s konobaricom .. parilo mi se da ce se počepušat … kad ono se krenu smijat zajedno. Ispada da je mama konobarice isto iz Kolumbije.
Nakon večere i dubokih filozofskih rasprava, te pripadajućeg vina totalno san u autu. Uz to je malo i zafriškalo.
Spreman za krevet.
I to je bio dan … koji ono … 4. ? … ma nije moguće … pari mi se da hodan već 4 miseca.
