Krenija iz Zubirija jutros oko 8.30. Buđenje oko 7.30 pa doručak (tost, maslo, marmelada, sok, bila kava, muffin)
Camino je …
nazad priko mosta pa desno. Opet san šokiran cinjenicom da mogu hodat … čak bolje podnosim put nego jučer (prikjučer necu ni spominjat). Kraj nekog mostića vodi čovik 2 pasa u šetnju … ovi manji se uzlaja sve u šesnaest dok ga gazda nije zva nazad. Put dalje nastavlja kraj tvornice nečega, dok opet ne nailazi na ledine, šumice i općenito šumsku idilu. Tu me negdi prestižu dvi Kanađanke, suside od sinoć.
U malon mistu … koje cilo spava … je i mala fontana di san napunija vodu. Inače danas hodan 1kg lakši jer san ostavija bocu od 1l i nosin samo malu bocu vode od po litre, koju onda triba česće punit. Prolaze me biciklisti i Španjolci koji koriste Camino za nedjeljnu šetnju. Nakon laganog uspona mali gradić, u kojem naravno nigdi nikoga osin četvoro Brazilaca koji su se parkirali kraj fontane. Brazilci su Luciano, Joao, Claudia i tradicionalno brazilsko ime Vladimir. Sili smo malo ćakulat pa smo se Luciano i ja brzo dogovorili za rezultat utakmice (na otvaranju Svjetskog prvenstva u balunu) …bude li 1:1 znat ćete ko je najviše zaslužan (nije ispalo, sudac je zeznija stvar). Vladimir (stvarno je čovik pravi Brazilac) je malo lega ubit oko u ladu.
Vrime je za marendu i provitravanje nogu. Odoše Brazilci i dođe New Yorcanka (porijeklom iz Kolumbije) . Žena je vrlo no-nonsense, doesn’t suffer fools tip … imaš osjećaj da bi mogla protrčat Camino u tjedan dana da si je tako zacrtala. Malo smo ćakulali o tom kako medije samo zanimaju negativnosti pa se slabo zna kako Kolumbija ima najbolju kavu i smaragde na svitu.
Produžujem dalje, okripljen marendom i provitravanjem. Šuma … nigdi nikog … kad se odjednom iza mene stvori Ptica Trkačica … iliti Pius(imenjak više Papa) iz Švicarske. Nemoš virovat kako taj guta kilometre … jede ih za doručak, ručak i večeru. Par minuti san ga uspija pratit, sve dok me nije ostavija u prašini iza sebe. Tija san ga slikat, ali dok san izvuka mobitel već je bija daleko.
Na stazi je sve više Španjolaca u nedjeljnjoj šetnji. Put nastavlja uz rijeku i ubrzo (5-10km) dolazi do mosta, kraj kojeg je kafić, di mi neko maše … Ptica Trkačica. Tu su stali i Brazilci i par biciklista. Kako san nedavno marenda nastavljan dalje.
Put dalje izbija uz cestu di je stala kolona auta … šta li čekaju … nema radova … cesta je otvorena. Odgovor je stigao iznenada, u hordi biciklista koji su se odjednom sjurili meni s leđa uz sviranje motora i auta u pratnji. Nakon par minuta ista stvar, samo šta je sad bila rič o hordi motorista.
Dok hodan uz cestu razmišljan … pa kako ovi Španjolci nisu napravili neku stazu, nego moraš skoro 1km hodat uz cestu. Kad san doša do skretanja kužija san da je zemljana staza cilo vrime bila na livadi 5m s live strane … ups.
Put dalje ide kroz lokalni ekvivalent Radmanovih mlinica. Bilo bi lipo gledat kako svit s familjama gušta na obiteljskom izletu da nije jedne stvari … mirisa s gradela … i to više njih … i vitra koji taman nosi mirise prema meni … a marenda je već bila davno.
Ajde san nekako uspija proć ovaj dio i doša do malog mista di je albergue. Još je rano za stat pa san produžija dalje i izbija na šetnicu uz rijeku.
E sad … dosad su me vec priticala dica, žene, starci i ostala nejač, a sad me je prvi put pritekla i šestomjesecna beba. Doduše bila je u kolicima pa se ne računa … mojspaszamene.
Na šetnici me sustiga i Pius koji je jos brži, sad kad je marenda. Pita me “kako je” pa mu govorin “immer langsam” (uvik polako) Naime Švicarac je umislija da govorin (a ne natucan) njemački pa samo tako hoće pričat. Govori on “imaš jos 2-3 sata do Pamplone.” Mislin se … meni ce tribat i duplo toliko, s tebi je garant dosta i po ure,
Nakon šetnice, nailazin na Camino wc kućicu s lavandinom. Opet piknik zona sa strane … srića da ovi put vitar puše u suprotnom smjeru, tako da san odlučija malo stat, odmorit i provitrit noge. Taman završavaju s odmorom mater i kćer sa Aljaske koji su iz St. Jeana počeli dan prije mene. A baš san si umislija da san najsporiji na Caminu. Njima je ovo vrime super, priča mi kćer da kad je kod njih bilo 5°C da ih je šef svih pustija vanka s posla kako bi proslavili. A kad idu na Floridu u posjet rodbini, oni se kupaju dok lokalci hodaju u džemperima i pitaju se s kojeg su planeta ovi došli.
Kako su taman neki Španjolci na obližnoj ledini počeli spremat ručak diga san se i krenija naprid.
Opet uzbrdica, na sriću vrlo kratka ali dosta strma. Nakon nje ravni dio … toooo. Kad ono iza kantuna IZNENAĐENJE!! Opet uzbridica … ovi put sa skalinama. Ufff.
Put opet prolazi kroz šumu, snimija san kratki video za ugođaj. Tu je i lođa u ladu ali nisan iša stat opet tako skoro. Uglavom tičice pivaju, sunce prži … i kad izađes iz lada stabala zapuše vitar … taman da osvježi.
Iza mene Brazilci, Vladimir nosi drveni štap na ramenima i ima facu ka Isus s križem.
Nekoliko km dalje nailazimo na poduzetnog Španjolca koji se ispružija u ladu i koji nas vodi do kašete s voćem i sokovima. Nisan ga kužija koja je shema … dili ili prodaje … pa san čeka da Brazilci pitaju. Prodaje … banana 70 centi mandarina 50 centi … uzeja san bananu. Kaže Španjolac da je prognoza sunčano najmanje do sredine idućeg tjedna.
Nastavljan dalje … šuma … cesta … opet uzbrdica … opet šuma i neki grad u daljini.
Na Caminu vrlo brzo izgubiš osjećaj koja je ura … kao i volju za pitat Papa Štrumfa koliko ima još … samo pratiš žute strelice.
Misliš na samo jednu stvar: idući korak … i odmor … i glad … i žeđ. Ali oslin te jedne … dvi … tri … OK … četiri stvari teško je mislit na išta drugo.
I polako počinjen shvaćat sta je pjesnik htio reći kad Kenny Rogers piva … you never count your money when you’re sitting at the table, there’ll be time enough for counting when the dealing is done. Iako san naravno opremljen i papirantim i elektronskim vodičima i navigacijom, gotovo nikad ne gledan di san točno i koliko ima još.
Samo san fokusiran na sljedeći korak, ili u mom konkretnon slučaju … koračić.
Nakon lagane nizbrdice dolazi mostić i ulaz u misto Villava di san stiga oko 15.30 … malo misto 4km prije Pamplone. Pih … tih 4km bi mogla i ona beba proć … ja san naravno osta tu za danas.
Iza kantuna albegue … i velika drvena vrata … i zvono.
Pozvonin a vrata se sama otvaraju.
Nema nikog.
Spoooky …
Podno skala slika nekog tipa koji isti Norman Bates … uh … fala lipa krivi portun … ne zanima me soba a pogotovo ne tuš (za one koji su gledali Psiho)
Ispostavilo se da je hospitalero skroz OK tip a sami albergue je star priko 800 godina. Tu su stali i Brazilci.
Hospitalero je ponija Claudiji ruksak ka pravi caballero i pokaza nan je sliku Madone iz 15 st. i baziliku koja je još i starija. Albergue je dobro opremljen a zgodno je šta ima konope za sušit robu, razvučene priko sobe.
Sljedi vec standardni dril … tuširanje, pranje robe i sušilo.
Brazilci su super ekipa … dok smo se chekirali srušija san Lucianu štape … ja njemu “sorry” on meni “don’t worry” i oba uglas završimo … “be happy”.
Claudija govori talijanski, trauma kirurg (nadajmo se da nece bit profesionalno angažirana na Caminu) i radila je u Italiji u San Giovanni di Rotonda (svetište padre Pia). Nisu svi počeli zajedno nego su se skompali putem. Otišli smo do grada na pivo, sili za stol i svako vadi svoj mobitel a Luciano ima i tablet.
Večera u restoranu je tek u 20h pa san prije toga otiša na misu u 19.30. Ogromna crkva … čini mi se da ima mista za 3 iljade ljudi a unutra ih samo tridestak.
Kad san se vratija stali smo naručit. Makaroni carbonara, piletina s pomfrijem i dosta vina. Trazimo račun … kaže tip “…98€” … “ček malo oli ovo nije peregrino meni” … “aha vi ste peregrinosi, onda 45 € sve skupa”. Šta bi našim fiskalizatorima bilo veselo s ovin Španjolcima.
Vraćamo se nazad, taman do 21.30 prije zatvaranja portuna od albergue-a. Puten priča Luciano (koji se slabije snalazi s engleskim) kako je priko Google Translate kupova laptop na aerodomu u Miamiju .. sve se tako uspija razumit.
Taman da ću ić leć kad me zove Luciano … “do you know … ???” … ide ka nešto objašnjavat a ne zna riči, i ne ide mu pantomima, pa me vuče za rukav. Naime stavili su svu robu prat u makinju i sad ne znaju kako je zaustavit. Skupili se svi … pokušavan in objasnit da puste program do kraja, ionako je brzo gotov … ne ide.
Pari mi se da san još čuja makinju kako vrti nakon šta san iša leć.
I to je bio dan 3.