Dižen se u standardnih pet i po, i lagano se iskradam iz sobe u predvorje za spremit stvari. Još par peregrinosica je već spremno za polazak. Ima samo jedan problem… vrata su zaključana.
S obzirom da se ne može vanka, a kužina je u predvorju, onda slažemo lagani doručak. Vrlo tiho s obzirom da ostali spavaju… tj. bilo je vrlo tiho dok nisan upalija aparat za kuvanje vode. Koliko je počelo pištat.. čudi me da se cilo misto nije probudilo. Hospitalero sigurno je, jer ubrzo nakon toga izlazi i otvara vrata.
Prvi prioritet za današnji dan je izbjeći grešku od prošlog puta kad san ozbiljno zaluta 3-4 km. Okom sokolovim gledan svako križanje staze i ubrzo izlazim kod nadvožnjaka preko pruge. OK.. to je pravi smjer.
Nakon pruge samo ravno… pa još ravno. Ubrzo izlazin na prvo (i jedino) misto prije današnjeg odredišta. Prvi bar je otvoren za doručak pa koristim priliku. Ubrzo stiže Brane, a nešto kasnije i ostatak družbe.
Nastavljamo dalje… Šica privremeno vodi… zatim Brane preuzima vodstvo i drži ga sve do kraja. Cure su na začelju ostale na sunčanju na travi.
Današnja ruta nije toliko duga u km ali psihološki se čini kao vječnost… dugi ravni pravac s beskrajnim poljima okolo. Tek dikod prugom prođe koji vlak, a inače nigdi ničeg. Tj. ima nešto… usrid jedne ledine neko je stavija dva sica od auta. Brane je na jednom naletija na Australca Dominika koji je ispružija na jednom sicu, u totalnoj komi. Osta je bez vode i hrane… jer je mislija da svako malo ima neko mista. Misliti je dobro, a provjeriti još bolje. Brane ga je nahranija i da mu malo vode pa je uspija nastavit dalje.
Eto konačno i Relegios… jedva san ga dočeka. Albergue smo rezervirali pa nas čekaju kreveti. Hospitalero pari ka prvi rođak Miše Kovača u najboljim danima.
Večeru spremamo u vlastitoj produkciji. Ovi put su Šica i Brane zaduženi za kuvanje i zadatak su obavili na visini.
I to je bio dan 26.
