Ovi hostel ima krevete sa zavjesama, svi jos spavaju dok se ja spreman izac. Malo dalje niz ulicu nalo zbunjeni peregrino… pari mi se da nije siguran di je Camino… kako ja iman navigaciju odma san ga usmjerija na pravi put.
Cesta lagano vodi iz grada u okolna predgrada. Uskoro ugledan još jednu peregrino figuru u daljini… Dankinja. Poslušala je savjet i nabavila sandale za hodanje.
Kako mi je korak brži uskoro je ostavljan iza sebe. Inače… vis-a-vis brzine… ne mogu virovat koliko normalan, cak i nesto brzi tempo hodanja mogu odrzavat… skoro ka da neman 10kg na leđima. U usporedbi s ovin Caminom prošli put san se vuka po Putu ka kornjača sa štakama. Vrlo malo ljudi me uspijeva pritec… cak uspijevam ja pritec vecinu.
Sljedeće selo je cilo u Camino điru, svugdi oznake… ima specijalizirani ducan.. kao i albergue.. i bar. Tu naletin na Ithara i ekipu Talijana iz Tuija. Bar je dobro misto za pauzu i cafe con leche.
Put dalje nastavlja lagano uzbrdo. Po Galiciji svako malo kameni stupovi s raspelom na vrhu. Zanimljiva i prilično popularna lokalna tradicija koja se pari prilično drevna.
Na vrhu brda Put nastavlja nizbrdo.. antickom Rimskom vojnom cestom. S padine prolazin kraj malog vidikovca s pogledom na dolinu u laganoj sumaglici. U suprotnom smjeru prolazi simpatični starčić na putu za Fatimu.
Od prošlog mista ispird mene drzi ritam Spanjolac iz Valencije. Kad san mu reka da san iz Hrvatske odma je ispalija ka iz topa.. “Toni Kukoč, Dražen Petrović, Velimir Perasović..” … čovik izgleda odavno prati košarku.
Put uskoro zalazi u Redondelu, male uske uličice … tipični srednjovjekovni gradić. Nakon izlaska iz prigradskih sela izbijan na glavnu cestu sa Camino oznakom da se radi o magistralnom putu i da je prijelaz muy pericoloso. Kad je tako iden se okripit u obližnjem baru prije nego šta iden riskirat taj opasni prijelaz.
U baru Ermau iz Barcelone i neloši sendviči, malo papreni doduše.
Kako se cesta relativno dobro vidi s obje strane prijelaz se nije pokaza toliko pericoloso. Teže je nastavit Puten uzbrdo. Uzbrdica ubrzo vodi u šumu. Nakon šume na maloj čistini neko je napravija masovan kolaž od školjki … na dosta njih prošli peregrinosi su ispisali razne poruke.
Nakon par km nizbrdo opet cesta, sa dovoljno širokom pješačkom stazom sa strane. Eto i Arcade … na momenat sam krivo skrenija dok nisan naša ulicu di je hotel i albergue … veliki natpis “hotel” mi nije bija dovoljan hint.
No albergue otvara tek za 45min … aj dobro uz jedno pivo nije teško čekat. Hospitalero dolazi na vrime … lik ima pletnice ka Matovilka.
Nešto kasnije skupi se ekipa … Talijani i Nijemci, te Škotsko-Irski par.
I to bijaše dan 24.
