Većina se diže i sprema oko pet i po. Ostavljan družbu na jutarnjoj kavi i izlazin u noć koja je relativno mračna. Toliko mračna da san uz kanal do Fromiste skoro krivo skrenija.
U Formisti stajen na kavu, posli koje ostatak družbe stiže u drugi kafić. Kako nas ima i glasni smo, skoro nisan ni čuja da nas netko pozdravlja sa “Dobro jutro”. Tamara je još jedna hrvatska peregrinosica. Krenula je malo prije nas, s većom grupom naših, ali joj je tijelo zahtijevalo malo sporiji ritam.
Nakon… sad već standardne… porcije Camino sklekova, nastavljamo dalje. Foto Štiva i ja smo na čelu kolone i bome smo nabili malo brži ritam. On misli da ja oću brže, a ja mislin da on oće brže.
Nakon idućeg mista Camino se račva na dva pravca. Uspješno smo odabrali pravi (onaj koji ne ide ceston). Novi kilometri, koje ostavljamo u prašini iza sebe, vode nas do kafića u piknik zoni.
Tu je vrijeme za visoko intelektualnu diskusiji o kvantnim računalima i umjetnoj inteligenciji. Zaključak… bolje je šta manje znat o toj temi.
Put nastavljamo uz neku riječicu i duboka teološka razmatranja, uključujući implilacije slobodne volje te Camino pouke. Nekako brzo prolazi vrime i eto nas skoro u zadnjem mistu do Cariona.
Ravna cesta vodi do Cariona… jedino šta mi se čini nekako duža nego prošli put… ali nema veze, i te smo kilometre ostavili iza sebe i eto nas u Carrionu.
Cilj nam je albergue Santa Maria kod časnih sestara jer mi je prošli put tamo bija najbolji doživljaj na Caminu. Odma s vrata čujen opet “Completo”. Zadnja dva mista su taman prije mene zauzeta. Aj dobro nema veze, može se doć kod časnih na pivanje i blagoslov, da i ne spavaš kod njih.
Kad nema mista kod časnih idemo Duhu Svetom u albergue Espiritu Santu. Opet neki samostan, ali kod njih ima skoro sto kreveta. I to kakvih. Jednokatni kreveti, po desetak u sobi. Wow… koji luksuz.
Posli standardnog Camino drila idemo tražit negdi za pojist. Naletimo na kafić kojem je a) otvorena kužina (super) i b) koji ima zbilja dobar menu peregrino (super na kvadrat).
Ostali idu malo prileć, a Brane i ja tražimo dućan. Sutra je duža dionica kroz ravnicu, pa se triba opskrbit. Uz Google Maps našli smo dućan koji radi za vrime sieste.
U pet i po je reunion (sastanak) kod časnih, pod geslom Camino y canta (hodaj i pivaj). Počinje s pismon pa onda svatko odgovara na tri pitanja. Kako se zove, odakle je i zašto je na Caminu. Neki traže sebe, a većina traži nutarnji mir, onim koje časne poprilično zrače, jednako kao i dobrotom i veseljem. Nakon predstavljanja sljedi pisma. Traže dobrovoljce tko bi piva neku svoju pismu. Kako su svi sramežljivi, javljamo se Foto Štiva i ja s “Rajska djevo”. Nakon toga se ekipa malo oslobodila pa je pala jedna rumunjska, kolumbijska, korejanska. Kako ima i jedan Japanac časne su zapivale i jednu japansku… kaže Japanac da bolje pivaju japanski nego šta ga on govori. Sestra Lucija stvarno super svira i piva… program se nastavlja s pismama… Laudato Si, Guantanamera i neka španjolska koju moran potražit na YouTube.. ima dobar tekst. Na kraju nas časne pozdravljaju, napominjući kako sutra ujutro, dok mi nastavljamo Camino, one imaju molitvu za sve nas i naše nakane. (Možda mi je zato sutrašnji dan bija skroz lagan).
Nazad se vraćan u albergue na laganu večeru. Malo kasnije idemo na misu. Na kraju mise poziva nas sve svećenik naprid, za hodočasnički blagoslov. Ima šalabahter na engleskom pa proziva redom države. Naša hrvatska družba je najbrojnija.
Blagoslov počinje malom katehezom sestre Lucije. Objašnjava kako će svatko uz blagoslov dobit malu papirnatu. zvijezdu (onu od prošlog puta još čuvan). Pa kaže…” i u najmračnijoj noći i najcrnjem mraku, uvik svitle zvizde i nikad se ne gase, dovoljno je samo podignuti pogled gore”. I još… “svatko od vas ima ruksak u kojem nosi puno stvari, a višak je lako izvaditi. Lakše nego teret iz ruksaka koji nosimo na srcu koji je često teško i identificirati a kamoli ga se rješiti. U trenucima kad se ruksak na srcu učini pretežak, sjetite se da postoji netko tko taj teret nosi s vama, a zove se Isus Krist.” I na kraju…”ova zvijezda neka vas podsjeća na Njegovo svijetlo koje se nikad ne gasi”. Sljedi polaganje ruku i pojedinačni blagoslov svakog hodočasnika di mu se uruči zvizda. Moja je puno življih boja nego ona od prošlog puta.
Poseban doživljaj… blago rečeno.
I to je bio dan 23.
