Izlazin vanka i dočeka me kiša za dobro jutro. Na prvu mi se pari ka ona sitna, a temeljita kišica iz Francuske.
Cila družba se okuplja na jutarnjoj kavi pa krećemo dalje. Istina pada kišica ali ne traje dugo, a okolne poljane se i dalje zelene.
Na prijelazu kod dijela rute koji ide uz cestu naletimo na barbu u autu koji dili pečate i nudi neke drvene Camino suvenire po donativo shemi.
Tu dio družbe iskoristi priliku za svoju redovitu porciju “Camino sklekova”, to su oni u punoj Camino spremi, s ruksakom.
Ruta dalje nastavlja do ruševina samostana Sv. Antona. Od nedavno su ovdi uredili i albergue… u klasičnom stillu, bez struje.
Ulazimo u Castojeriz i stajemo u prvon baru. Tu su Australci i ostala manje poznata Camino ekipa. Posli bara smo našli dućan za Camino opremu pa je Brane nabavija hiking šugaman koji je nekidan izgubija. Opskrbili smo se i Camino kremom za noge. Ona posebna francuska krema iz St Jeana se pokazala super. Ovo je neka španjolska krema na bazi aloe vere pa ćemo vidit kakva je (nije loša ali nije toliko dobra ko francuska).
Nakon Castojeriza nastavljamo uzbrdo priko jednog konkretnog brda. Izbijamo na visoravan s koje puca lip pogled na dio koji smo upravo prošli.
Nastavak je lagano nizbrdo… pa ravno… još ravno… i još malo ravno do piknik zone. Šica pati od žuljeva koje junački podnosi čak je nabio jak ritam pa predvodi našu raštrkanu kolonu.
Put ide opet ravno do malog šumarka i usamljenog alberguea s talijanskom zastavon. Priko mosta pa desno je znak da ulazimo u novu provinciju i do prvog mista nema puno. Tu stajemo na marendu / ručak.
Kako san marenda prije nastavljan dalje. Izlazeći iz mista izgubin se načas skupa s dvi cure iz Danske i Norveške, pa nas ekipa iz obližnjeg bara uputi na pravi smjer.
Nastavljan dalje ćakulajući s Dankinjom i Norvežankom. Dosta su inteligentne i upućene u sve i svašta. Nešto su se počele žalit na svoje političare no brzo smo se složili da su njihovi ipak za klasu iznad većine ostalih država (da naše i ne spominjen).
Malo san ubrza dok Put ide lagano uzbrdo pa lagano nizbrdo dok se doli u udolini ne vidi Boadilla del Camino. Cilo vrime je gledaš a nikako doć nje.
Konačno stižen i iden pravo na najveći albergue. Računan tu će bit mista… računan krivo. “Completo” (sve puno) kaže lik. Prvo san mislija da se šali pa stojin ka ukopan cili minut. Šta, svih 48 ležajeva je popunjeno… “Popunjeno ih je 70, probaj municipal”… kaže lik. OK amo vidit tamo stanje… pet slobodnih mista, što je nedovoljno za nas sedan. Još je samo jedan ostao, onaj di san prošli put bija jedini u albergueu. Ovi put ima ljudi ali ima i 6 slobodnih kreveta. Odma san platija svih šest za ostatak družbe i javljan Gogi da uzme jedan u municipalu. Ekipa odma iza mene u redu… nije baš reagirala odveć oduševljeno. Andreas i dvi Kanađanke su to prihvatili benevolentno, a druga grupica nešto manje benevolentno. Naime do idućeg grada je cca 6 km što nije puno na početku dana hodanja… no na kraju dana hodanja je malo drugačija priča.
Za po ure stiže i cili ostatak družbe. Albergue je super a društvo nam pravi skupina Kineza s Tajvana.
Za ručak/večeru smo odabrali pizze a nešto kasnije smo imali poseban program za obilježavanje (skoro) polovice Puta.
I to je bio dan 22.
