Krenija san nešto kasnije nego inače, jer je cilj uhvatit otvoren dućan i opskrbit se spizon kad je već takva nestašica.
Dok izlazin iz Assona prolazin kraj lokalnog zoološkog vrta… a u mistu imaju i električnu punionicu za auta.. samo spize nema ponediljkon.
Put nastavlja dalje kroz polja, di mi jedan dio puta neka mačka služi kao vodič. Eto i prvo misto sa smišnom malom crkvom. Malo dalje gradski trg i otvoren dućan.
Nije sad stvar pretjerat, jer triba spizu i teglit. Uzeja san dovoljno za današnju. marendu i ručak, te konzervu tune za rezervu.
Ubrzo se i skupila cila ekipa od jučer. Olivier se potrudija ostatat nakon svog šopinga da mi pomogne objasniti teti u dućanu kako da izriže sira i salame.
Dolaze i Hervé i Nicola pa stajemo u kafić na kavu i doručak.
Put dalje ide kroz polja i farme. Prolazi nas i poštar u kombiju puten pa nas pozdravlja.
Malo krave… pa malo šuma… pa opet krave. Sad je već i sunce počelo grijat.
Put se sužava kraj neke kuće di se uzlaja neki malešni pas hmmm… možda je u pravu pa san krivo skrenija. Da vidimo, ipak nisan …. sorry mališa morat ćeš se maknit s puta.
Put nastavlja uzbrdo kroz šumu… pa uz cestu… pa uz krave kojih su prepuni okolni pašnjaci.
Putokazi najednom usmjeravaju izvan ceste desno… aj dobro, mada mi se čini da je ceston jos malo do mista. Ovi put je označen i vodi opet debelo okolokole uzbrdo uz potočić. Zeke nema… samo me promatra jedan konj s okolnog pašnjaka.
Dok se pentran uzbrdo sanjam čega će biti u mistu… možda bar, možda dućan ili barenko fontana. Ni bara ni dućana ali ima fontana i klupica kraj crkve di su se smislili Rodney, Olivier i Nicola.
Koji su to gušti… em san sija… em san zagriza sendvič. Inače sendvič su pripremila dva najbolja kuvara na svitu… master chefovi L’Gladan i L’Cici-Krep.
Inače crkve su ovdi u Francuskoj otvorene 8-20h. Nisan vidija da nikoga da dežura.
Još malo ima do Arudya, sad put ide nizbrdo. Već san dobro odmaka kad san kužija da me putokazi za Chemin ne vode direktno, nego debelo okolokole. Tad san prista slipo virovat ovin francuskin putokazima i počeja sve kontrolirat kroz GPS.
Ubrzo san doša do mosta koji vodi u Arudy, i dugon ceston kojoj nikad kraja, dođen do župne kuće di je župnik uredija auberge za hodočasnike.
Upisalo me u knjigu pod brojen 83. (malo san prolista unazad, ove godine san prvi koji je doša iz Hrvatske.)
Dodjelilo mi montažni krevet u vjeronaučnoj dvorani. Cila dvorana moja, i još je ukrašena galerijon slika okolnih crkvica.
U kužini kod župnika, Gorenje frižider. Šta ti dođe dobar izvozni proizvod.
Malo kasnije svrati do mene Hervé. Da je čuja od Nicole kako dobro pivan. Malo san mu objasnija koncept “ko ne piva Dalmatinac nije”. Hervé je inače tenor u zboru i sitija se neke slavonske narodne pisme koju su izvodili.
Arudy je inače ozbiljan grad u kojemu naravno da ima supermarket koji radi. I još Carrefour… prava civilizacija.
Za večeru smo išli u lokalni restoran (i to ima ovdi… civilizacija kao što rekoh). Tu mi se francuska gastronomíja malo iskupila za Asson … vrlo dobra spiza.
Posli večere župnik Pierre nas je zva na bićerin vina, detaljne upute za Camino dionicu sutra i mini koncert Joan Baez sa ogromne kolekcije njenih CDa koje ima. Čovik je samo takav njen fan.
I to je bio dan 2.