Krenija san oko 8 nakon šta su se svi razbudili. Mada se osjećan znatno
bolje, danas san odlučija ponovit dan od samo 13km. Da ne ponovin grešku od nekidan kad san prenaglo priša na jači tempo. Činilo mi se kao bolja ideja nego forsirat Burgos pa onda tu napravit dan odmora (ka šta san kasnije kužija da je napravilo dosta njih)… bitno da se ide naprid.
Uz put neki Englez (po naglasku) prodaje Compeed za 1€ … pari mi se značajno jeftinije nego šta san ga platija u Francuskoj … na sriću dosad mi nije triba. Da je prodava ledeni oblog s višestrukim korištenjem …. to bi bila druga stvar (ima li uopće tako nešto).
Uz put mi prave društvo Matt i Lynn. Matt je Australac koji hoda s roditeljima (čekaju ga u Burgosu) a Lynn je psihijatrijska sestra iz Kanade. Kako radi na odjelu za one malo psihotičnije pita san je kako se nosi s agresivnijima (cila je sitna). Kaže da joj je to prednost jer je ne doživljavaju kao prijetnju..mada katkad joj zatriba pomoć mišićavijih kolega.
Do Burgosa imaju dvi rute, standardna i alternativna. Prva prolazi kroz industrijsku zonu koju svi vodiči opisuju kao mišanciju zone sumraka i mjesečeve površine. Druga prolazi kroz park prirode uz rijeku. Sinoć i jutros san svima lipo objasnija i pokaza na karti di je alternativna ruta kroz prirodu i kako je nać.
Naravno jutros san totalno falija skretanje i tek san kužija uru vrimena nakon mista di je tribalo skrenit.
Industrijska zona u principu je klasično predrađe većeg grada … shopping centri, tvornice i auto saloni. Jedino šta prvi dio ide uz cestu.
No ok … preživija san i taj dio. Gležanj (aha tako se ankle kaže na hrvatski) mi je sve bolje pa se moran usporavat da se ne bi preforsira.
Šta li se taj Burgos prostire na pustin km. Nigdi im kraja. Kako je danas praznik sve živo je zatvoreno, a i nema puno ljudi na ulicama. Par prolaznika dobacuje Buen Camino sta je malo neubičajeno za veće gradove dosad.
Malo žutih strelica, jer je smjer uvik šempre drito. Sve do veće avenije koju triba prić pa nakon par ulica desno znak vodi za municipal albergue. Sta san ga slikat pa mi lokalac pokazuje smjer misleći da san se izgubija … fala barba .. todo bien. Prolazi me par peregrinosa.
Uskoro konačno zidine starog grada … blizu smo znači.
Čuje se ulični svirač (ovdi ih je inače na svakon kantunu … gitaristi, harmonikaši, violinisti) pa san ga snimija na video. Velika crkva prije ulaza u grad koja ipak nije glavna katedrala.
Ulice postaju uże po srednjovjekovnom điru. Šetan sredinom krivo je percipirajući kao pješačku zonu. Tehnički i je … osin za dostavna vozila. Jedan se dobro zaletija da se svit isprid razbiža. Vrti glavon stari barba i nešto mi govori u stilu koji je ovome.
Pokusavan nać mali crkveni albergue jer moj vodič ovi municipal naziva hladnim i impresonalnim (150 kreveta).
Nije prva nego druga ulica livo. Prvo san mislija da san promašija broj … nisan nego brojevi idu unazad.
I eto me konačno. Stiga u Burgos-ki albergue oko 12.30.
Na ulazu gužva jer je isti ulaz u crkvu i albergue. Dio svita oće vanka, a dio unutra a samo jedno krilo vrata je otvoreno. Stanen sa strane dok se ne rasčisti gužva. Za minut neki čovik me uhvati za rame i počne vikat … alo peregrino je ovdi …mista za peregrina. Skoro mi neugodno koji tretman … pari ka oni herald šta ide isprid srednjovjekovnovog plemstva.
Mali albergue je točno poviše crkve i do njega vode spiralne skaline. Čovik je ispa hospitalero i zove se Jose Manuel. Mista ima ali ne na donjim krevetima. Koje preferiran otkad me gležanj počeja zezat.
U albergeu su Jm Kanađanin, Hyn Ju (Ginny-na frendica) i Tong Kok (Totong mu je nadimak), Nan Jon i Jan Holanđanin. Jan je obozavatelj jazza, osnova je jazz muzej u Rotterdamu i bija je nekoć direktor baleta. Ima majicu s nekim natpisom u stilu … svaki dan je dan s Bachom … još ga pušta na malon tranzistoru. Govori kako je Bach stariji ima masu dice i samo dva hobija.
Nakon šta san malo doša sebi otiša san vanka na ručak. Ulice su pune ljudi i suncem okupane … svi kafići i restorani prepuni.
Glavni trg se nalazi isprid katedrale koja je masivna. Ne toliko u visinu koliko prostorno. Na ulici i trgu naletin prvo na Fridu pa onda i Maren. Maren ima kratko vrimena za Camino pa će uzet bus do Leona.
Tražin nigdi misto za ručat. Prvi restoran ima mista ali i sporih konobara. Drugi restoran ima stalno gužvu sta bi moglo značit dobru spizu … i je tako. Dobija san i kesu leda pa na skalinama katedrale malo tretiran gležanj.
Skuplja se svit i ulazi unutra … pa da vidimo.
Katedrala je i iznutra ogromna. Niz malih kapelica sa strane i veliki središnji dio u sredini di je taman počela služba za veliki Petak. Prvo san mislija da je misa dok se nisan sitija da je danas poseban program.
Iza nadbiskupa ogroman zlatni oltar jos veći nego onaj u Santo Domingu.
Negdi oko osan i po triba bi proć procešjun lokalnih bratovština pa se vraćan u albergue odakle puca dobar pogled na tu ulicu.
Korejke slave 26-ti rođendan jedne od njih, nude vino pa in donesen svoju čašu od po litre. Ali naglašavan da ću samo malo da in smanjin šok.
Nista od procešjuna ali zato Jose Manuel započinje gitarski koncert na skalinama alberguea. Samo mu fali pas i isti Ibrica. Objašnjavan Korejkama ko je Ibrica pa ga odma googliraju. Repertoar je par klasika tipa Besame mucho i španjolske balade. Svira i neku pismu koju znan … a ne mogu se sitit kako ide jer piva na španjolskom … All Shook up od Elvisa .. sitija me Jim.
Koncert završava gromoglasnim aplauzom i ekipa se sprema za krevet.
Taman se svi smistili u krevete kad se odjednom čuje
BRUUUM BUBUBUM BRUUUM
TURUTUTUU TURUTUUUU
Deseci bubnjeva i trubača uglas.
Počeja je procešjun i svi su se natiskali na prozore. Dvoredi bratovština u robi sličnoj KKK s špicastin kapama …mada dosta ih je u raznim bojama. Nose velika kolica na kojima su napravljene pojedine scene iz Pasije.
I to je potrajalo dok nisan uspija zaspat
I to je bio dan 15.