Jutros san krenija malo kasnije .. oko 8, i malo usporenije dok
mi noge nisu uvatile ritam. Put dalje opet ide uzbrdo … valjda je ovo zadnja planinska uzbrdica. Uz znak ulaska u Galiciju slikavaju se dvi šinjorine .. čujen ih kako ćakulaju pa in dobro jutro velim … dvi Slovenke Nataša i Zrinka. Čule su od nekih Francuza da ima neki Hrvat na Caminu.
Tužne su jer je ovo zadnja konkretna planina … ja sam pak time ushićen. Iduće misto je O Cebreiro ..smišno planinsko selo koje bi trebalo bit skroz na vrhu … skoro ali ne baš. Ali uskoro počinje nizbrdica (zadnja planinska)
Nakon kus nizbrdice mali dućan iliti vrime za pauzu. Tu je otac – kćer kombinacija s Rhode islanda koja očito šalje ruksake transporton ( da ima i ta kombinacija pa te čekaju u idućem albergeu di naručiš.) Moj je plan oteglit svoje do kraja.
Nakon malog, skoro napuštenog, sela eto Korejanci na zidiću. Stanen na provitravanje. Blizu prolazi dida s unukon u kolicima i pason kome se izgleda sviđaju moje čarape … e pa ne može.
Opet uzbrdica i to strma na vrhu koje je kafić … vrime za marendu.
Put dalje nastavlja do većeg kipa peregrina na vrh brda. Tu je i Bepi.
Dalje se redaju mala planinska sela … svako intenzivno miriše na “eau de cow” … plus šta triba izbjegavat tragove istog po cesti.
Put se spušta nizbrdo … ali sad zaozbiljno … pa prolazi kroz šumu. Opet neko selo i konačno san stiga u Tricastella oko 16:50. Na ulazu u misto Australci piju pivo a negdi nasrid mista nalazin zadnji krevet u tom albergeu.
Tu je i Keith pa radimo đir do Australaca i posli se spuštamo do restorana. U restoranu je raznolika ekipa … Ernesto sa ženom Annie iz Mexica (žena mu se friško pridružila i obnovila mu zalihe kubanskih cigara) i Jae iz Texasa te Terje Norvezanin.
Posli nan se za večeron pridružuju Australci.
Zanimljiv svit.
I to je bio dan 30.
