Krenija san tek u 6 jer se glavna kapija ne otvara prije. Kroz spavajuću Fatimu izlazin iz grada. Ova ruta Fatima – Tomar nije službeni dio nijednog Camina i nastala je tek nedavno pod imenom Caminho Nasciente… nešto kao Put izlazećeg sunca.
No sunce je danas sakriveno pod plaštem oblaka i uz lagani povjetarac vladaju skoro idealni uvjeti za hodnju. Cesta prelazi u put kroz makiju. Inače cila ruta je jako dobro označena. Pa nastavlja kroz par sela … pa opet uzbrdo uz maslinike. Pa nizbrdo niz jako usku stazu kroz makiju. Nizbrdo … uzbrdo … sve mi se izmišalo.
S vrha brda se vide naselja u daljini … od kojih naravno nijedan nije Tomar. Kad san konačno izaša kroz šikaru na cestu u prvo misto, sta san malo u prvi bar.
Nakon mosta put priko pruge… obližnja fontana nije za piće ali koristi za navlažit buff koji nosin oko vrata. Po onom šta san čita … ako ohladiš stražnji dio vrata, smanji ti se tjelesna temperatura.
Ovdi već je ili manje strelica ili ih ja ne vidin … ali vidin poruku napisanu velikim slovima na asfaltu, od iste ekipe šta je radila označavanje rute. Piše “Coragem irmao” … iliti Hrabro brate. Ne piše”ima još malo” (a ima) nego Coragem … ma baš prikladno.
Aha … evo se i vidi akvadukt šta oće reć da je Tomar blizu. Zadnji napor puten uz cestu, izbjegavajući auta iz drugog smjera. Evo se vidi i templarski dvorac. Zadnji kilometar je po običaju ubitačan … evo i grada. U gradu peregrino koji se izgleda izgubija. Mašen mu prvo rukon, pa onda i mobitelon … brzo je kužija da znan di treba ić. Stefano je isto Torinez i traži vatrogasace … gori mu za nać smještaj (OK lame wordplay but I couldn’t resist). Nakon šta san ga uputija na pravi put, nastavija san u hostel di san doša u 14h.
Tu su Jorge i Talijanke. Jorge se satra i zadnji pet km je doša autostopon. Talijanke su uzele bus iz Fátime. Ima Camino čistunaca koji grintaju na ovo, ali glupo je riskirat ozljedu … svako ima svoj Camino.
Iako san poprilično cici krep jer je bija dan od 30tak km, nakon ručka otiša san vidit templare. Nakon templara kompleks je prerasta u samostan Convento di Cristo koji je na UNESCO listi svitske baštine. Impresivna struktura … najveći kompliment koji mogu dat je da mi nije bilo ža penjat se… em nazad em uzbrdo.
Nazad u hostelu novi cimer Francuz Hugo… backpacker. Nije na Caminu jer ne viruje u Boga … kažen mu ja da su 90% peregrinosa nereligiozni (baren su tako počeli), no nisan mu reka da mi se čini kako na njih Camino djeluje prilično intenzivno na duhovnom planu.
Tu je i talijanski par Linda i Walter s talijanskim vodičem. Koji em je knjiga pa piza parsto grama .. em je pisan sa dnevnim dionicama od najmanje 30km. Kad se tome pridoda da oboje tegle ukupno 25 kg nije ni čudo da su u komi. Nagovorija san ih da krenu ranije i djelomično san uspija.
Jorge se međutin ne da nagovorit da krene raniju ujutro, a masu pati po zvizdanu. Kaže kako ima tri slabosti … dormir, beber i mulheres … spavanje, piće i žene.
Vanka je neki koncert koji me nakratko probudija. Ali kao što rekoh na Caminu nije problem zaspat.
I to bijaše dan 8.
