Svanuo je zadnji dan na ovom Caminu… finila je i ova priča. Eh… koliko kod god nam je dobro ovdje biti… samo vječnost nije privremena.
Jutros nam je ritam malo u stilu… brzi vlak u nogama… baren nekima. Malo kroz šumu pa malo priko ceste i evo nas do buffet bara di stanjemo na doručak.
Nastavljamo dalje kroz šumu. Ne razmišljan toliko o tom da je zadnji dan… moglo bi bit da san nešto i naučija ovi put. Posli šume malo smo se rastegli Brane, Šica i Štiva drže ritam dok Tompa, Dach i ja držimo začelje a Goga i Lia su još iza nas. Nabili smo ritam jer nam cilj prispit na misu u podne… što se pokazalo malo preambicioznim. Tako da smo u sljedećem baru di smo stali na pauzu odlučili malo usporit.
Iza kantuna je Monte Gozo di je papa drža misu na svjetski dan mladih 1989. pa tu ima i neki spomenik. Inače odavde pada prvi pogled na Santiago de Compostela… trenutno u magli.
Nastavlja se nizbrdo do ulaza u grad i taman počinje lagana kišica koja nije dugo trajala. Zadnji kilometri kroz grad… moderniji dio… pa stariji dio.
Prolazimo kraj spomenika di na pločniku piše na nekoliko jezika “Europa je rođena na Putu Sv. Jakova” … što i je poprilično utemeljeno.
Evo nas i kod katedrale di radimo završne pripreme za ulazak na glavni trg isprid katedrale. Gajdaš na staron kantunu svira dok mi pivamo “Uđite s hvalama”. Inače ljudi koji nisu bili na Caminu lako se daju impresionirat brojen priđenih kilometara… ali nije stvar u tome, već u onom što se dobije na Putu… hodat Camino je izniman privilegij na kojen se itekako ima šta zahvaljivat.
I tako mi stigli.
Ovo mi je treći put (zasad). I svaki put je feeling drugačiji… ekstra fantastično poseban… ali drugačiji. Teško ga je opisat.. možda se najbolje izrazija Dach… nešto više od sreće, nešto više od ispunjenosti. Ne znan kako to opisat …. samo iman potrebu fiksirat pogledom katedralu i zahvaljivat se na doživljaju.
Tu isprid katedrale je veći dio družbe održa zadnju porciju sklekova s ruksacima. Uz čuđenje i aplauz okolnog svita.
Stajen malo promatrat druge peregrinose koji stižu… neki sa suzama u očima.. većina ih ima izraz lica koji odaje fasciniranost.
Na trgu naletin na Tonija koji je stiga jučer. Milan je bija prebrz pa je već nastavija za Finistère. Toni mi je reka da je na misi u podne bija Botafumeiro koji se inače sve rjeđe izvodi osin ako neko ne plati. Tako da su male šanse da ga bude na večerašnjoj misi. No Foto Štiva ima feeling da će ga ipak biti večeras… vidit ćemo.
Na putu prema hostelu naletimo na ekipu Filipinskih svećenika koje odavno nismo vidili još od Tosantosa. Zanimljiv je bija Tompin komentar kasnije koji ih nije prije upozna… da ga baš primijetio izrazito poštovanje i srdačnost koja se mogla osjetiti u tom ponovnom susretu. Kad su Filipinci stvarno super ekipa.
Hostel je super i blizu je centra. Nakon šta smo se malo rekuperali idemo tražit di ima jist. I nalazimo dobar Galicijski restoran. Posli ručka družba ide u shopping a ja iden pokupit nešto kod Ivara koji vodi najbolji Camino forum.
U điru gradon naletija san i na Viktora. Dobro se drži samo su ga malo emocije svladale na ulazu u Santiago.
Prije mise napravija san lagani đir po crkvi, restauracija glavnog ulaza Portico de la Gloria izgleda da ide po planu. Na misi je ista časna ka i prošli put zadužena za pivanje i animiranje vjernika da pivaju. Sitna mala ali se pošteno trudi.
Čim je misa počela vidin da je Foto Štiva bija u pravu. Lik iz lokalne Bratovštine koja je zadužena za Botafumeiro je tu, a kasnije su mu se pridružile i kolege.
Botafumeiro je inače ogromno kadilo koje gingolaju livo desno isprid oltara sve do stropa katedrale dok gusti dim tamjana simbolizira molitve koje idu nebesima. Doduše u srednjem vijeku je imao i vrlo praktičnu dodatnu namjenu, imajući u vidu opću razinu higijene u to vrime.
Vidin da je onaj program za hodočasnike nakon mise u kapelici sad standardan. Večeras program vodi o. Manny… i on je s Filipina. Vrlo dojmljivo baš kao i prošli put. O. Manny nas je odveo do kripte sa sarkofagom Sv. Jakova na završnu molitvu. O. Manny je salezijanac, super lik, malo smo se naćakulali izlazu iz katedrale.
Malo prije večernjeg programa naletimo na još jednog Hrvata, Nenada iz Zagreba koji je isto danas stiga s Mirekom iz Samobora.
Tražimo negdi za sist na pivu kad na kantunu naletimo na trio Rusa iz St. Petersburga, uličnih svirača. Malo smo im pomogli sa O Sole mio i Oči čornje.
Posli smo se svi malo grlo močili dok se pivo točilo dok nije došla ponoć. Nazad u albergueu zvona obližnjeg samostana su nam lagano odsvirala ponoćnu serenadu.
I to je bio dan 38. i kraj ovog Camina. S jedne strane… buhuhu gotovo je (zasad) a s druge strane….. ima se šta zahvalit srcem prepunim.
Valja poć leć, finila je i ova priča. A da će doć vrime za novu epizodu.. e to svakako.
