Dok polako napuštan uspavani Gonzar i nastavljan dalje primjećujen i ovdi da su rutu Camina malo korigirali.
Opet magla i opet uzbrdo.. fun fun fun.
U mistu di san prošli put spava, Hospital de Cruz, sad stajen na doručak. Vidin na ulazu u restoran da su Don Quihote i Sancho Pansa dobili Santiago kip da in pravi društvo.
Tu negdi me sustiže i družba pa nastavljamo zajedno. Većina voli malo kasnije krenit dok ja sve gledan kako dvije sreće grabit.
Nakon bokun kilometara di Šica i Brane skladaju bećarce, počeli smo tražiit u koji ćemo bar stat. Ni prvi ni drugi nisu nešto pa smo čekali do treće sreće.
Put nas vodi dalje uz cestu pa uz šumu do abrazo bara ili bara zagrljaja koji vode neki volonteri. Na zidu natpis Yo soy el camino, y la verdad y la vida… za sve one koji na Caminu traže smisao. Tu naletimo na Jamesa iz Irske kojeg nisan vidija od Azofre. Dva volontera se zagrijavaju na gitarama ali ne znamo riči tih španjolskih pisama. Onda ih je James nagovorija na Let it be pa Cielito Lindo i impromptu party je mogao početi.
Nastavljamo dalje kroz sela i zaseoke, sve u zelenilu, sve dok nismo ogladnili i počeli tražiti sljedeći bar. Našli smo onaj di su skulpture mravi. Tu je tribalo čekat cilu vječnost da mi naprave hamburger, i kad ga napraviše zaboravili su da je za mene pa su išli tražit ko ga je naručija.
Nastavljamo dalje do pašnjaka s konjima. Dach im je izgleda mio jer su prihvatili da ih mazi.
Idu dalje kilometri, blizu je Palas de Rei. na prilazu gradu mali vidikovac s drvenom ogradom da je inspiraciju za rekreiranje Titanic scene.
U Palas de Rei ostavljan družbu na ručku. Da siden i nešto ozbiljno pojiden teško bi me bilo dignit… a kamoli još nastavit s hodanjem.
Doduše ionako san malčice u cici krep stanju ali ostalo je tek pukih 15tak kam do Melidea. Ajde prođu nekako i ti kilometri u zen stanju… nekako brže kad ne gledan niti računam koliko ima još do kraja. Ali kad san doša u Melide, opet cila vječnost za doć do alberguea.
Standardni efekt regeneracije nakon tuširanja i večere pa se polako vraćan među žive. Taman dolazi i ostatak družbe. Kad su se vratili s večere priča Šica lingvistički doživljaj. Pita ih neki liki večero, večero… “ne hvala sae smo večerali”… da bi kasnije kužili kao im nije nudija večeru nego je tražija vatre.
I to je bio dan 36.
