Jutros san skoro zgazija mačku koja se sinoć popela nama u potkrovlje. Tj. skoro san je košta jedan od devet života.
Dan počinjen laganim ritmom do Rabanala, di stajen na doručak. Rabanal se misto s glavnom ulicom koja ide lagano nizbrdo i koja je načičkana barovima, albergueima i dućanima.
Sad već počinje prva od dvi zadnje planine do krajaz pa pit zavija uzbrdo do Foncebadona, simpa planinskog seocetaz di stajen na pauzu.
Sljedeće odredište je Cruz de Ferro, omanji željezni križ na dugom stupu ispod kojeg je hrpa kamenja. Radi se o kamenju kojeg peregrinosi donose od doma i koji predstavlja neki teret ili problem kojeg se žele riješiti. Neko je donija kamenčić a neko bovan, netko je ostavija i neki memento. (vidin da je bija Viktor i ostavija sliku pokojne žene). Ostavljan svoj kamen i nastavljan dalje.
Taman da ću sist malo dalje na jednu klupicu kad vidin da je neko napisa “Hajduk Split 1950.”… gle, i Torcide ima na Caminu.
Nešto dalje simpatični mali donativo banak. Nudi voće, snack i sokove a ostaviš u metalnoj kasi novaca koliko želiš.
Sljedeće misto je Manjarin di živi još jedna Camino legenda, Tomás templar. Ima albergue u srednjevjekovnom stilu, mada vidin da je sad montira solarni panel. Iša san udarit pečat pa mi Tomásov kompa priča kako je iša od Santiaga do Poljske i prolazija je priko naših krajeva. U Manjarinu je i hrpa putokaza među koje je neko doda i Vinkovce. Svaka čast na ideji, morat ću sljedeći put donit putokaz za Split.
Nešto dalje sustiže me Barbara iz Poljske pa nastavljamo dalje uz ćakulu o usporedbama Poljske i Hrvatske.
Nedugo dalje na istoj čistini ka i prošli put je kamper kućica / bar. Tu naletin na Ingemar iz Stutgarta, žena ima 69 godine i sama se zaputila na Camino.
Poznata staza ide opasno nizbrdo prema El Acebu, pa triba pazit na svaki korak.
Na ulazu u misto je restoran istog imena ka i albergue, koji je naravno na kraju mista. Extra hodanje se isplati jer je albergue stvarno luksuzni. Jedina mana je šta triba čekat 18h da počnu servirat spizu.
I to je bio dan 30.