Krenija oko 5 uri vanka … vanka mrak, made se strelice dobro vide. Na glavu san montira posebnu lampadinu sa laštikon tako da mogu vidit isprid sebe… jer su mi u rukama štapovi za hodanje.
Ovo je prvi put da san vidija kako ova lampadina radi u mraku … bome svitli ka reflektor protuzračne odbrane iz ratnih filmova. Na putu staza cila zarasla u trstiku, toliko da oblikuje mini tunele po putu.
Litvanka inace ima vilenjački ogrtač u stilu Gospodara prstenova, ručnu lampadinu u stilu Ironmana i neki gadget u stilu Batmana … raznolik filmski ukus.
Staza ulazi u niki grad pa izlazi u šetnicu / park uz riječno ušće. Drvena šetnica i mostići sa dikod kojin lokalcen na jutarnjem joggingu i sa puno, puno puno … ali stvarno masu … komaraca. Toliko da triba stavit buff priko lica da se ne zalete u usta i nos.
Šetnica završava na prijelazu priko pruge, malo skalinama gori – doli i eto novog gradića sa dosta strelica. Put opet vodi vanka iz neku školu priko polja sve do ceste. Hodanje uz cestu nije strašno jer nema puno prometa i širok je prostor za pješake.
Put se spušta prema rijeci uz ogradu pituranu žuto/plavo, taman u bojama strelica.
U novom gradiću riječna riva. Bome je ova rijeka Tejo poprilično široka … jedva joj se vidi druga obala.
Na početku šetnice sidi barba s kišobranom umisto suncobrana.
Ova šetnica uz rivu pari se dio nekog resort kompleksa. Ima i mladih i starih i biciklista i joggera.
Nitko ne Bom Caminho- aje. Prvi put san taj pozdrav čuja jučer od tipa iz Via Lusitâna. Caminho de Santiago izgleda nije toliko poznat u Portugalu južno od Porta jer nema toliko hodočasnika, a od onih šta ih ima većina ide za Fatimu.
Oko 10:45 stiga u Vila Franca De Xira i parkira se u hostelu. Gle ima soba s krevetima u prizemlju … u kojoj naravno nema slobodnih kreveta … a di ih ima.. pa na trećem (najvišem) katu naravno.
Standardni Camino dril, prvo tuširanje a onda odma (ma koliko ti se ne da, a obično ti se puno ne da) pranje robe. Ovi put pranje robe ide u mašinu u hostelu. Naime izgleda da san nabavija “obično” sredstvo za ručno pranje robe, a ne ono “ćiribu ćiriba” iz reklama, šta i tvrdokorne mrlje otklanja dok si reka keks.
Malo kasnije dolazi i Koreanka Myongsoon Seo (ovi put odma zapisujen korejska imena). Ona je danas krenila iz Lisabona. .. em šta se napješačila, em šta se iskuvala na suncu. I ona se izgubila, samo nakon Lisabona… pa je malo lutala dok nije našla strelice. Tako da san i njoj, ka i Litvanki, instalira GPS file sa Camino rutom i lokacijama prenoćišta, kao i Excel file s popisom prenoćišta i udaljenostima između pojedinih mista.
Kraj hostela je natkriveni pazar i ribarnica. Restoran je taman blizu pazara. Odma me gazdarica uvatila u đir jer oće samo pričat na portugalskon. Nekako sam uspija kužit da je juha od povrća i kako naručit biftek. Dobra spiza, odlično pivo i korektna cijena. Na kraju se afanaje da kakav mi je to šešir. Istina nije šešir ala Indiana Jones (niti san ja Harrison Ford) … više je onako… pčelarski. No, ima extra visok faktor zaštite od sunca i pokrivalo za uši i vrat … uvik san bija za funkcionalnost isprid modnog dojma.
Posli san Litvanki pomoga kupit portugalsku SIM karticu (Koreanka je uspila nabavit u Lisabonu). E ovdi vec “fala inglés” (govorite li engleski) ćešće dobija negativni odgovor. Pa malo s portugalskin te s mišancijom španjolskog i talijanskog … i nekako se uspijen sporazumit.
I to bijaše dan drugi.