Krenija san oko 6 uri dok se ostali još pomalo spremaju. Na Putu lagano sviće. Još se nisan pošteno ni razbudija a već san priša desetak kilometara (što je i ideja s ranijim polaskon).
U prvon mistu nema otvorenog bara za doručak ali zato ima super kafić u Tores de Rio koji je odma blizu.
Na ulazu u Tores de Rio, na mostu naletin na Milana iz Slovenije. Prvi Slovenac na ovon Caminu, krasan čovik, brzo smo se zaćakulali. A ima i dobar ukus jer mu je draga Dalmacija. Stali smo u kafić na doručak, kad opet naletin na mog Jesusa koji isto ima dobar ritam. Jésusu je danas zadnji dan na Caminu jer mu ističe godišnji.
Do idućeg mista ruta ide uglavnom nizbrdo, malkice je duža nego šta je se sićan. Milan ima dobar ritam (30tak km dnevno). Moj ritam nije loš ali nije toliko dobar. Usrid jedne nizbrdice naletin na Jamesa iz Irske kojen je ovo prvi Camino, a nije baš u kondiciji.
Do Viane san uspija uhvatit korak s Milanom pa smo stali na marendu. Milanu je ovo isto prvi Camino pa nije zna za sve priče i legende koje se vežu za Camino i Svetog Jakova.
Nastavljamo zajedno do Logroña, i opet se pokaže kako kad ćakulaš s nekin brže prođe vrime i manje te boli. Jedan od prvih dana na Caminu Milan je naletija na Holanđanku u momentu krize (skoro je tila odustat) pa joj je nosija ruksak jedno kilometar dok se nije malo oporavila. Takvi mali momenti kad imaš priliku nekom biti “Camino anđeo” jedna su od niti koje tvore čaroliju Camino doživljaja.
Na ulazu u Logroño sunce već prži konkretno. Prolazimo kraj bakice sa pečatom koja je na istom mistu di i prije četiri godine. Ovi put uziman pečat kod nje dok ona komentira kako joj je lip naš hrvatski credential.
Puno, puno lakši ulazak u Logroño nego prošli put kad san jedva doklipsa priko mosta u grad. Sad san u puno boljen stanju došeta u grad, ostavija Milana u crkvenom albergueu i produžija do našeg alberguea za danas.
Još jedan super albergue… daje i šugamane i lancune a ima šampon i sapun… koji luksuz.
U albergueu je Terry iz Britanije koji je tužan šta mora kući ali obeća je ženi, a razvod bi ga skupo doša. No izgleda da je ženu zainteresira za Camino pa se možda vrate zajedno.
Kasnije dolaze Australci Blaine, Aaron (onaj šta je počeja sa 30kg ruksakom priko Pirineja) i njihov otac Alex u malo lošijoj kondiciji, kojeg su satrali Pirineji.
Logroño u nediljno popodne… svit obučen u nornalnu robu… ne ove sportske jakete, majice i gaće, hodaju normalno… ne šepaju s jedne na drugu nogu… asti miša… pari se ka neki drugi planet.
U prvome restoranu me konobarice ignoriraju, u druga dva ne radi kužina. Na kraju san san naša express pizzeriu iza kantuna.
Eto i ostatka družbe, ali bez Vesne i Ane koje ovogodišnji Camino završavaju u Logroño. Naša mala družba spala je na sedmoro.
Kako se od ovih menu peregrino nešto slabije da najist, idemo do Burger Kinga. Je junk food ali baren imaš osjećaj da si sit.
Posli mise se nalazimo s Anom i Vesnom za pošteni rastanak, uz El Classico derbi na televiziji. Do nekog drugog Camina rastajemo se uz službenu pismu našeg zajedničkog dijela Camina. Dobili smo pljesak za live izvedbu nasrid ulice od prolaznice koja nas je i snimila.
I to je bio dan 14.
