Izlazimo ujutro iz albergue .. taman u spot sa scenografijom za Josipu Lisac … magla, magla svuda oko nas.
Krećemo polako uzbrdo. Srića da je uzbrdica odma najranije jer dok smo se pošteno razbudili, već smo je prošli. Da smo je prolazili za vrime zvizdana, pošteno bi ispustili dušu.
Prolazimo kraj spomenika žrtvama građanskog rata. Ovi put san konačno iša dešifrirati ko je koga strelja. Frankove snage su streljale pristaše republikanaca.
Kraj spomenika su i neke klupice pa smo malo stali odmorit. S nama je sta i Japanac koji pari ka sensei, pa smo se s njin slikali. Ne govori baš engleski a ni ne reagira na naše pokušaje japanskog … tko zna možda se samo čini ka Japanac.
Idemo dalje kroz onu široku šumsku stazu di san ispustija dušu na prvon Caminu. Usrid šume nema bara kojeg je bilo lani, no svejedno smo i tu stali malo odmorit.
Tako rekuperani nije nan bija problem stić u San Juan de Ortega. Tamo naletimo na novi kafić odma na ulazu u misto.
Taman smo sili i donilo nam lipe sendviče, kad dođe i mala Šveđanka. Nas timski fizioterapeut odma joj je da dijagnozu stanja, čin je vidija kako šepa. Da je i prijedlog terapije samo je upozorija da će kratkoročno bolit, ali da će joj dugoročno bit bolje. Dilema je baš .. onako filozofski egzistencijalna … pa je i Šveđanki tribalo vrimena da razmisli. Dok je izašla iz kafića prilomila je da oće terapiju. Prvo je počela jaukat na engleskom .. a to se vidilo da glumi … a kad je počela jaukat na švedskom, e to je značilo da terapija djeluje.
Doduše je jedan član ekipe komentira kako nije nama tako spremno nudija dijagnoze i terapije … a kad je prvo iša testirat karitativno djelovanje na fureštima prije nego nas ide obrađivat.
Nastavljamo dalje …. neko naprid a neko malo nazad, po zaboravljeni komad opreme … napredujemo po svim pravcima.
Malo san potega naprid, i taman na ulazu u Ages naletin na familju koja pozira za sliku, samo in fali fotograf, pa san in uletija ka naručen.
Opet smo stali u onaj lipi kafić u Agesu di san sta i prvi Camino i di je lavandin (a i usluga) u obliku srca.
Eto opet Šveđanke i Danca kojen je ovo treći Camino. Pitan ja kako je u Švedskoj, kaže ona super od kad su se riješili Danaca. Eh da, cila Skandinavija je nekad bila dansko kraljevstvo .. da, da to su bili dani, kaže Danac. Onda se sitin da je malo falilo da i Englesku osvoje Danci (jedna ili dvi bitke da su završile drugačije) .. da, da to su bili dani, opet kaže Danac. Ovi Camino završavaju u Burgosu, a baš su simpa ekipa.
Ima nova ruta za Atapuercu ali samo samo dijelom. Uspili su probit zemljanu stazu ali prilaz Atapuerci je i dalje po cesti .. srića ravno je pa se vide auta izdaleka.
Opet smo uranili pa idemo nać još jedan bar dok otvori albergue. Kad je otvorija moglo se vidit koliko je lip. Čak ima jednokatne krevete šta je rijetkost na Francuskoj ruti.
Priko puta ima i neki restoran šta pari lipo. Očito i je, jer san tu prvi put čuja da je restoran na Caminu – completo (zauzet). No kao i uvijek ima i plan B koji se pokaza dobrim (pa nije bilo potrebe za planom C i D). Lipi starinski uređen restoran s vrlo dobron spizon.
Posli ručka siesta, posli sieste opet spavanje.
