Jučer san u dvoru lipo sinja di je dvorišni izlaz. Tako da san jutros oko 4:45 izaša iz sobe, za sobon zatvorija automatska vrata.. izaša u dvor i vidija kapiju … zaključanu kapiju. Hmm a nisan je vidija jučer. Okeeej … šta ćemo sad …
Zaključan san ? Zadnja nada, malo zvono kraj vrata di san izaša … zvonin … ništa. But wait … prvo bi svitlo, pa se onda ukaže i gazdarica . pusti me nazad i otključa dvoja vrata do glavnog izlaza … i eto me na putu.
Put ide uz cestu, a masu svita u fluorescentnin jaketama ide u suprotnom smjeru, prema Fatimi. Promet nije nešto gust i nema nešto okuka.
Kraj ogromnog parkirališta kamiona, uz samu cestu uzlajala se dva pasa sve u šesnaest … ma kako van se da najranije.
Uskoro izbijan na Camino aveniju kod ulaza u mali gradić. Tu je i mini park sa dvi klupice i jednin stablon. Taman za pauzu.
Nastavljan dalje kroz gradić … pa kroz cestu i predgrađa. Izmjenjuju se lipe i ruvinane kuće… skoro jedna do druge. Jedno imanje ograđeno zidovima s bršljanom ima tablu da je sagrađeno 1798. Ubrzo ulazin u novo misto s ostacima slavlja a nakon toga u grad. Inače lokalni festival ima neke veze sa šarenim kišobranima … ima ih svugdi. Nastavljan prvo priko jednog … pa drugog mosta. Dok san sta momenat, gledat kojin puten mi je lakše do alberguea, sta je slučajni prolaznik, pa mi pokazuje di je Camino.
Idemo lagano uzbrdo malo livo … pa opet malo livo uzbrdo i eto me.
Vrata mi otvara bjonda Poljakinja koja tu radi. Lipo pokazuje di je šta i kako se sutra vratin na Camino, čak i di je idući albergue, 22 km dalje. Super izgleda ovi albergue Sv. Ante, vrhunski uređen, lip vrtal … pravi mali raj za krepane peregrinose.
Prvo mi se pridruže Andy Njemac i Manuel Talijan kojemu se ovdi toliko sviđa da se počeja zezat kako neće dalje. Ubrzo se albergue napuni do vrha … prvo stižu svi Francuzi, pa Englezice, pa Peruanac Oswaldo iz Fátime i nova peregrinosica Stefanie … australska finkinja, koja je inače maratonka … ali joj je trebalo par dana da kuži da Camino nije maraton i da prilagodi ritam. Stižu i Jorge i Adriano, Portugalac.
Masu svita u ugodnoj ćakuli. Najlakše mi je s ovima šta govore engleski … a naravno u većini su ovi drugi … ovo mi ispada ka intenzivni tečaj jezika.
Jedna od cura priča kako je uhvatila kriza, satrale je noge 10tak km prije dnevnog odredišta. Ide zvat prijatelja za plakat mu na ramenu … telefonski. Prijatelj, ka pravi muški … pun je konkretnih savjeta za pomoć … cura, ka pravo žensko … ga je samo zvala da joj neko kaže kako će sve bit u redu. Scena ka kopirana iz one knjige “Muškarci su s Marsa, žene s Venere”.
Francuzi počeli puštat glazbu … prvo Elvisa pa Edith Piaff.
Posli večere naletin na novog Talijana sa Sardinije koji hoda sa dva tinejdžera… i bome drže ubitačan tempo zasad.
I to bijaše dan 13.
