Kako se udesetorucio broj hodocasnika u ekipi (stigla grupa busom iz Hrvatske) onda se znacajno usporilo i ovo pretvaranje dnevnih bilješki u blog piskaranja. Tako dok vanka trešti Jura Stublić (saznat ćete detalje kad dođe na red blog za 26. dan) … malo san uvatija vrimena za nastavak.
No ova priča je o 12. danu kad smo napustili Granon (jo šta bi lipo bilo bit hospitalero u Granonu). Bude nas alarmi koji sviruckaju u raznim melodijama i terminima već od 5 (ako nije i ranije).
Doručak i zadnji pozdrav sa hospitalerima i čekaju nas novi kilometri.
Na izlazu iz mista miris friškog kruva iz pekare Jesus .. metafora koliko oćeš … čisto da se potvrdi cilo čarobno i nezaboravno iskustvo Granona.
Dalje sljede mala mista, jedno po jedno. U prvon mistu, u crkvi, pravi pravcati Templari. Objasnija nam je lik da su jedina templarska udruga službeno priznata od crkve i Kongregacije za nauk vjere (nekad znane pod manje popularnum brand nazivom)
Zanimljiva izložba templarskog oružja i opreme i vrlo zanimljiva ćakula s dežurnim templarom.
Na izlasku iz crkve otvoreni kafić nas praktički poziva na pauzu. Ekipa je brzo naučila da je “hoćemo sjesti na pauzu” vrlo retoričko pitanje, na koje je odgovor uvik pozitivan.
Brzo nam se pridružuje Monique i ekipa. I oni su još pod dojmom Granona.
Idemo pomalo dalje … red ravnice … red nalog mista. Ćakulan malo s Jess iz Engleske koja ima 18 godina i koju je otac nagovorija da ide na Camino … sama. A ima hodočasnica i priko 50 godina kojima matere komentiraju “a šta će ti to ćerce”.
Na jednoj pauzi nam se pridruži Juliana iz Malezije. Cila mala i sitna a nosi ruksak veći negoli je moj. Ima barenko 5 kg spize. Njoj je prvi put u Europi pa se dodatno osigurala da ne ogladni.
Sachi ide pomalo, ima svoj ritam, pomalo i usitno.
I tako idu kilometri … sve se nekako dugi čine …. puno smo ih prošli …. duće misto mora da je Belorado.
Naravno da nije.
Tu negdi naleti i Jaka iz Maribora koji, ka i skoro svaki Slovenac na Caminu, guta kilometre ka od šale. Uz ćakulu uvik brže prolaze kilometri pa eto skoro i Belorado
Albergue koji smo sinjali za danas još nije otvoren. Kako smo uranili onda smo lipo stali na pivu.
Tu smo se pozdravili sa Sachi i Tinom koji nastavljaju dalje malo brže nego mi. Sachi nas zove da se obavezno javimo kad posjetimo Japan.
Dobro smo sinjali albergue, cili je super. Ima čak i pristojan bazen. Nakon tuširanja odma san se iša bacit pa san skužija da san malo smršavija, tako da san malo vježba plivanje s jednom rukom.
Na ručku opet konobarica koja nešto razumi po naški. Ispada da je iz Moldove.
Malo đir po gradu … pa misa di smo naletili na dvi časne peregrinosice iz Poljske.
Tu nam je i Mauro koji priča kako je naletija na malo čudnog hospitalera koji ga je podsjetija na Ramona iz filma The Way. Nije baš isti ali skoro. Tu su i Lisa, Anja Soran i ostala ekipa.
Začas dođe vrime i za poć leć