Doć do St. Jean Pied de Port (ilii SJPDP za Camino ovisnike) je malo komplicirano. Prvo avionom priko Londona do Barcelone, pa onda vlakom do Pamplone i busom do SJPDP.
Španjolski vlakovi … su komotni (ima mista za protegnit se) i dolaze na vrime tako da san oko 11.15 doša u Pamplonu i u vlaku trefija prvog peregrinosa (iliti hodočasnika). Nije nas teško pripoznat … malo čudan pogled, ruksak, jaketa i čizme za hiking.
Španjolac, koji je isti ka oni glumac sta je glumija Geronima u westernu, ide biciklom od Roncevallesa. Prvo je pita jesan li Talijan, pa Francuz … kad san mu reka da san iz Hrvatske začudija se.
I nema nass puno, lani je iz Hrvatske 100 ljudi dobilo compostellu a preklani ih je bilo 73.
Nakon prvog Buen Camino (hodočasnicki pozdrav) uputija san se prema centru grada … i odmah su mi se noge osikle. Ove planine poviše grada djeluju vrlo konkretno … puno konkretnije nego na Google Maps, di su uz to još i plosnate … ma zamisli … šok prvi.
Lako se bilo orjentirat jer se prati rijeka do centra grada. A kad san vidija centar grada … šok drugi … cili grad je na planini (sa sjeverne strane) s druge obale rijeke … i to s poprilično strmin usponom … hm hm. Na sriću pametan svit živi ovdi, jer kad sa doša do mosta vidija san bužu u podnožju brda … to … garant su pomične skale. Kad san dosa bliže vidija san da se radi o liftu … još bolje.
Lift vodi do starog centra Pamplone … lip grad … ulice (većina njih) su malo šire nego dalmatinske kale ali sličan je koncept.
Par uličica naprid, evo ga – Camino
Mali korak za čovječanstvo, a veliki za čovika.
Žuta strelica i školjka lipo pokazuje u kojem smjeru ide Camino.
Naravno, krenija san u potpuno suprotnom smjeru.
Par ljudi na ulici me je malo čudno gledalo … ka Muju u onom vicu o krivom smjeru na autoputu.
No nisan falija, jer san triba otić do dućana “Caminoteca” koji je malo prije na Camino ruti … kraj katedrale. Tamo san nabavija hiking štapove, švicarski nožić i još par specijaliziranih sitnica. Ispalo mi je masu isplativije nego da san ih ponija od doma. Naime onda mora prijavit prtljagu, a Ryanair naplaćuje check-in prtljage i više nego samu kartu. Dućan su otvorili Mađari, bračni par koji je par puta proša Camino i odlučija se nastanit u Pamploni di imaju i privatni albergue. S Istvanom sam se dogovorija mailom i sve me je lipo čekalo kad san doša.
Kad san izaša iz dućana krenija san u pravom Camino smjeru i u prolazu mi je pogled zapeja za malu ferreteriu (doslovan prijevod željezarija … ali drže svašta električno, plus lonce, tave, alat …) Kad san uša u dućan skoro san barbi pobaca cilu policu s tavama i loncima … dućan je masu uzak … nije doduše da san ja širok … ali rukskak i je … uz to ima dobru shemu da moš nataknit sklopljene štapove … koji naravno strše malo vani. Tako da ću morat prilazit ubuduće … (da me Španjolci ne zapamte kao onog očalinka iz Policijske akademije 3)
Barba je ima calleandor de vaso (električni grijač za čašu) kao i i kuke u obliku slova S. I najbolje od svega, barba me je sve razumija na španjolskom.
S callendorom se moze brzo spremit topli napitak i juha iz kesice (šta štedi budget za kafiće usput) jer san ponija i odgovarajuću camping šalicu. A kuke su za obisit ruksak uz krevet (kažu da ga nije dobro ostavljat po podu) i robu sa neseserom kod tuširanja (i kažu da u albergima nema baš polica ni višalica … i bili su u pravu).
OK … full opremljen iden dalje. Sljedeća štacija je autobusna stanica di san iša kupit kartu za SJPDP. Bus je tek u 17.30. Teti na šalteru nisan triba ni reć di idem, čim me je vidila odma je išla tipkat St Jean. Uz to je odma malo probušila moj friško napuhani balon samopouzdanja vezanog za španjolski jer je napisala na papiriću 17.30 i 20 €.
Autobusna stanica izvanka pari i manja nego na Google Maps … jer je cila u podzemnoj garaži.
S autobusnom kartom u džepu ostale su mi samo dvi stvari za obavit … nać španjolsku SIM karticu i uzet rezervnu spizu za ponit.
Kažu da je najeftinija shema za prepago (na bonove) Internet – Movistar, prema čijem webu u blizini stanice ima nekoliko butiga iliti tienda. Prvo san naletija na Corte ingles, veliku robnu kuću di je Movistar na šestom katu … šta me briga … imaju pokretne skaline (triba se čuvat za ove planine). Na izlasku sa skalina Vodafone i Orange pult … OK valjda su im slične cijene … amo vidit. Oba su duplo skuplja, 20€ za 1Gb od cega naplacuju samu karticu 5 €. Iza kantuna je Movistar, tamo iznenađenje … “pa znate kod nas van je to skupo za malo Mb” … (kaže teta na Movistar pultu) … ” imate Orange i Vodafone iza kantuna” … hmmmm … “a imate li vi neki svoj brand za bonove tuan nešto”… “a je, Tuan Moviles, samo ga ne prodajemo ovdi morate ić u nas drugi dućan” …
Okeeej … zaputim se u drugi dućan (uspjevši proći kraj polica sa parfemima u prizemlju bez da san ih zakačija štapima) i dok tražin di li je ta adresa, na kantunu ulice Vodafone dućan … sad se vec budi disšpet i nakon 10 min nađem taj Movistar u kojem je naravno red … i u kojen naravno svi isprid mene sklapaju neke komplicirane ugovore za pretplatu za koje tribaju sve nadugo i naširoko proć sa osobljem. Kad san konačno doša na red … govori momak za pultom … “je držimo to ali nan je upravo nestalo kartica za bonove nego samo za pretplatu, ali ima blizu dućan kod Miguela koji drži i našu ponudu”.
image
Dobrooo … scena, klapa, režija, idemo … treći pokušaj. Dok tražin Miguela na prvom kantunu novi Vodafone, a na drugom kantunu Orange dućan … e neš ne … nać ću di je taj Miguel. Miguel ima minijaturnu butigu i prilično dobro govori engleski … ima Movistar shemu za 10€ 1Gb i lipo je sve namistija i pokaza kako aktivirat bon tako da sam sad spojen.
Yesss … upornost se isplati … mada je bilo lakše ne doć u napast jer su sve ove butige u radijusu par kilometara oko stanice, da su bokun više …
Opijen uspjehom odlučija san da san zaslužija sist i pojist štakod za ručak.
Sija san u restoran (bez da san kojen gostu štapima izbija oko ili bacija koju času) i naručija pasta bolognese … bila je još neka patka kao menu di dia (dnevni meni) i još nešto šta mi se nije dalo tipkat za prevodit.
Tipkat ?
Skinija san Google translate aplikaciju za mobitel i downloada španjolski offline … kad ukucan tekst izbaci mi španjolski prijevod … čak ga može i izgovorit.
Po gradu san vidija desetak peregrinosa … vidit cemo popodne koliko ih kreće za SJPDP a koliko prolazi kroz Pamplonu.
Vrime je super, oblačno … tek je malo roskalo kišice i puše taman ugodan povjetarac … za sutra u planinama zovu kišu.
Na kolodvoru san se parkira u čekaonicu … i počeja san jače cijeniti Churchillov savjet … nikad ne stoj ako možes sist i nikad ne sidi ako možes leć. Sve mi se čini da neće tribat puno da mi postane misao vodilja.
Na kolodvoru san malo proćakula s barbom iz Njemačke (Bavarac) koji počinje iz Roncesvallesa i koji je povratnu kartu za let iz Santiaga kupija za 23.05. … hmmm … je li on pesimist ili san ja optimist sa procjenom da ce mi tribat 4-5 tjedana … vidit ćemo.
Bus je krenija na vrime, u njemu samo peregirnosi u isčekivanju … koje lagano prerasta u strepnju što se više približavamo Pirinejima … ima tu kus planine. S francuske strane granice prolazimo kraj starog restorana na kojem je hrvatski grb, samo nacrtan crno-bilo. (na Putu nisan trefija naseg svita, ali je bilo raznih tragova prolaska hrvatskih peregrinosa).
I eto nas u St. Jeanu. Dva Danca znaju put do Ureda za hodočasnike pa se prištekan s njima. Stara srednjovjekovna ulica vodi uzbrdo (tad nisan zna da je to preview of things to come) . U Office du Pelerin pita teta “Palrez vous francais” … err … “pettti peu” odgovaran ja … ispucajući dvi od četiti riči na francuskom šta ih znan … Teta nastavi s objašnjenjima i uputama za prvi dan na što kliman glavon s povremenim “bon” li “bien” … ispucajući ostatak riči na francuskom šta ih znan.
No srića sve je pokazivala na karti pa san uspija kužit da imaju dvi rute do Roncevallesa sutra. Jedno uzbrdo … druga nešto manje uzbrdo. Dobija san i hodočasničku putovnicu iliti credential s kojon se noći u prenoćištima (albergue) i skupljaju pečati usput (sello) s kojima u Santiagu dobijas potvrdu o obavljenom hodočašću (compostelu).
Dobija san i tiket za albergue. S Dancima nastavljan malo dalje … opet uzbrdo. U albergeu nigidi domaćina (hospitalero) … zoven … nitko se ne odaziva … kucan … opet ista stvar … otvaran redon vrata i nađen spavaonicu di smo smješteni. Ima nešto svita koji se ranije sprema leć … izgleda ka dobra ideja … sutra bi moglo bit …. zanimljivo.
E sad, ako nakon ovog teksta bude pitanja … a šta je još bilo danas …
Kažu da … – ovo se odnosi na komentare na web forumu koji san najvise koristija, na kojen… bivši hodočasnici dolaze da bi djelili (znanje) a novi da nauče
