Izlazin vanka u maglovito jutro sneno i tmurno… ja san naravno čio i oran za današnjih 30tak km.
Toliko san oran da uskoro sustižen dvoje Kanađana. Čak znaju i par riči hrvatskog kako imaju prijatelja i rodbine iz naših krajeva.
Prvi kafić i prva pauza dana pa nastavljan lagano nizbrdo kroz maglu. Nižu se mala mista, svako sa tipičnim “eau d’ cow poop” mirisom.
Prid Tricastelom naletin na hrast koji je priko 800 godina star. Prošli put mi je promaka jer mi je Tricastela bila cilj do kojeg san klipsa, pa nisan puno gleda okolo.
Ovi put prolazin kroz Tricastelu.. oran kao što rekoh. Ali stajen na pauzu u kafiću di san bija prošli put. Tu je ekipa Iraca i nešto kasnije dolazi i Barbara.
Sustiže me i veći dio družbe. Dachu nije mrsko spavat ujutro, pa se još razbuđuje u 8:25.
Na izlasku iz Tricastele dvi su opcije rute. Liva je značajno duža pa biramo desni. Tu naletimo na Lili iz Budimpešte kojoj triba ohrabrenje da je na pravoj ruti.
Na sljedećoj uzbrdici čujen “opet brdo, zar nisi rekao da je sad ravno”… reka san uglavnom ravno. Družba nabija malo jači ritam pa smo pribrodili i tu uzbrdicu… ili dvi. Koliko se sićan tu negdi bi triba bit bar. Možda je na vrhu iduće uzbrdice… naravno da nije. Možda je prije šumske nizbrdice… naravno da nije ni tu.
Tek u idućen selu evo bar. Od bara je samo 7.5 km do Sarrie i to uglavnom nizbrdo… jej.
U Sarriji fin albergue na ulazu u misto. Nakon standardne Camino rutine (tuširanje i pranje robe) krećem u potragu za spizon. Današnja epizoda potrage obiluje restoranima koji slijede taj šarmantni španjolski običaj o ograničenom radnom vrimenu kužine. Konačno naletin na pizzeriu u centru grada koja ne samo da radi nego ima najbolje pizze na Caminu kao i iznimno visoku razinu gostoljubivosti.
Nazad u albergue se okupila cila družba. Čeka se utakmica kao i novi član družbe, Tompa, koji s nama hoda od Sarrie.
I to je bio dan 34.
