Ostavljan ekipu na doručku i krećen dalje dok polako sviće zora. Na stazi isprid mene zbunjeni Brazilac koji je malo nesiguran jer ne vidi strelice. Pokušavan mu objasnit da je na pravon putu.
Zora je svanula i sunce je pozlatilo zelena polja. Stižen do golf igrališta. Kafić je zatvoren ali ima zanimljiv znak… zabrana skidanja cipela i čarapa unutar kafića. Misto uz golf igralište i dalje pari kao grad duhova… iako mi se čini da se nešto apartmana i prodalo u zadnje četiri godine od kad san ovdi prolazija.
Polako prolazi i par peregrinosa. Zelene poljane vode do Santa Dominga… ima doduše i par polja žutog cvića.
Stajen u baru kojen na zidu visi par nagrada za tapas. Malo kasnije iden nać supermarket. Kako je izvan Camino rute ljubazna bakica mi oće pomoć, no ovaj put znan di iden.
Obavin shopping, pa na klupici u parku složim sendviče. Posla san lokaciju ostatku družbe, posla mi je Foto Štiva njihovu pa smo kužili da smo blizu… čudesa moderne tehnologije. Stali su u isti kafić ka i ja maloprije.
Dach i Brane uživaju u tapasima (izgleda da su zasluženo osvajali nagrade). Usput saznan da smo i radijski popraćeni doma, doduše netko je dobio laganu kritiku spikera.
Svi zajedno nastavljamo do Granona. Opet kroz zelena polja i livade. U Granon idemo jer san čuja od peregrinosa prošli put a i od svih knjiga i vodiča da je u Granonu crkveni albergue poseban.
Eto smo i stigli među prvima. Ovo je inače donativo albergue. Platiš koliko možeš, a ako ne možeš ne tribaš platit. Dočekaju na Španjolac Sergio i Amerikanac Lorenz… volonteri hospitaleri ovdi. Nakon luksuzniih kreveta u Azofri došli smo na strunjače posložene po podu. No kako već reče Gundulić… kolo sreće vrteći se uokolo ne pristaje…
Prije nas je stigla Anne koja krenula iz Canterburya, Engleska. Originalno je planirala ić Via Francigena rutom do Rima, ali se u Francuskoj pribacila na pravac za Santiago de Compostela jer jon je falilo za vidit ljudi na ruti.
Dok čekamo večeru bacija san na partiju šaha s Branom. Izgubija san nakon elementarne greške kad san osta bez kraljice.
Kako nas ima 40tak, večera je u dvorištu crkve. Inače za kuvanje su se javili svećenici s Filipina, njih 8 zajedno hodaju Camino. Večera počinje uz rap blagoslov hospitalera dok ekipa udara ritam na “We will rock you”.
Nakon večere hospitalerosi imaju razrađen sistem za oprat i spremit suđe. Po dva maštila sa toplon i ladnon vodon, prostor za sušenje. A onda, ljudski lanac koji za čas posla pribaci svo suđe gori na kat. Wow sad mi je jasno kako su uspili radit piramide i srednjovjekovne katedrale… samo triba dovoljno ljudi i smislene organizacije.
Posli večere slijedi program po kojem je Granon albergue poznat. U koru crkve skupe se peregrinosi na zajedničku Camino molitvu nakon koje ide ceremonija peregrino sviće. Ugase svitlo i zapale jednu kratku ali masivnu sviću. Svića ide u krug od ruke do ruke i svatko (ako želi) dok drži sviću kaže par riči … zašto je na Caminu i šta ga se dojmilo. Netko ide iz zahvalnosti, neko da pronađe sebe, neko za člana obitelji… u principu netko traži put, netko istinu a netko život. Filipinski svećenik ima je vrlo upečatljivo razmatranje na temu pozdrava Buen Camino. Buen Camino kao znak poštovanja, znak bratstva, znak ljubavi… i kad se vrati doma želi da mu u srcu ostane Buen Camino.
I na kraju su nam objasnili hospitalerosi kako izgleda Granon pečat za Credential. U principu… nema ga. Granon pečat je zagrljaj pa smo se na kraju programa svi međusobno izgrlili.
I to je bio (vrlo dojmljiv) dan 17.
