Jutros je na programu raniji polazak. Tako da ostavljan usnulu ekipu i krećen kroz ulicu sa feralima do mosta od kraljice po kojen je misto dobilo ime.
Put nastavlja uz rijeku…. pa uz neke farme… pa tvornicu… pa uzbrdicu (koje se itekako dobro sićan od prošlog puta).
Nedgdi nakon uzbrdice susretnem Jesús a. Prvo je proba na francuski, pa smo se na kraju uglavnom uspili sporazumit na španjolskom.
S Jesúsom ćakulan o Caminu. Bija je u Opatiji prije 20tak godina pa san mu reka kako i tamo ima crkva Sv Jakova.
Složili smo se da je jedan od razloga zašto je Camino poseban l, življenje u sadašnjem trenutku. Kaže meni Jesus “… prošlost ne postoji, budućnost je misterij, postoji samo sadašnjost kao poklon…” (igra riječi ima više smisla na španjolskom). Baš si to lipo reka… govorin mu ja… ” to ti je iz crtića Kung Fu panda…” kaže on.
Osin šta je zabavan Jesús je i produhovljen, kad san mu reka da je me podsjeća na imenjaka kaže on “… ima samo jedan dobar Jesus, ali njega su razapeli, a ja san bankar, (ali nemoj nikon reć) ..”. Jésus je inače iz Burgosa, znači živi na Caminu i ovo mu je prvi Put, ali ide samo do Logroña.
U Ciraqui stajen na pauzi. Vlasnik pekare mi vadi friško pečeno pecivo, a ne ono šta mu je na šanku. Izlazin iz Ciraquija i tražin onu kartu svita od zelenila na obližnjem proplanku. Nema je više… izgleda da je nisu održavali.
Nešto dalje na Camino ruti… olive garden, uređen maslinik na čijem ulazu je zvono uz koje stoji natpis u stilu.. zazvoni za dobre vibracije.
Držin dobar ritam, iako se nisan priprema za ovi Camino.. ali izgleda da noge pante Put.
U Lorci na staron mistu bar-albergeu stajen na marendu. Na ulazu me dočeka pas Dalmatinac.
Na izlazu iz Lorce čujen nekog Talijana iza sebe. Ja njemu Bon giorno a on meni “Dobar dan” . David je Talijan iz Milana i na Caminu je s ocem samo šta imaju različiti ritam. Dok tako ćakulan s Davidon ulazimo u Estelu. “Ma. nije ti to Estela”… ma vidi stvarno nije, sad san se i ja sitija. A cilo vrime mislin da smo gotovi za danas. Eh šta ti je problem s psihologijom očekivanja… sad me uvatila depresija i sve me odjednom počelo bolit. Ajde nakon jedno po ure san doša malo sebi… utješija san se da nema puno, cca 4 km. Eto me skoro i u pravoj Esteli.
Tražin i nalazin crkveni albergue. No sad ima problem, primaju samo one koji se fizički pojave, tako da ne mogu čuvat misto za ostatak družbe. A mogu li platit za nih… dosjetim se… “može” kaže Australka volonterka. .. “ne može” kaže Argentinski volonter. Kako je doša ostatak ekipe tako su nedugo posli navalili peregrinosi i albergue se napunija.
Kad su se svi smistili i malo rekuperali vrime je za tražiti jist. Potraga za otvorenim restoranom se pokazala bezuspješnom, pa smo improvizirali ručak iz dućana.
Misa je u crkvi – tvrđavi di smo isto dobili hodočasnicki blagoslov.
Sad su već otvoreni restorani pa smo našli jedan di ima burgera i di gazda govori engleski. Toliko smo se dobro najeli da smo skoro zaboravili da albergue zatvara u 22h.
Vratili smo se na vrime u albergue u kojen sve vonja od intenzivnog kožinavanja. Da se nismo upravo najeli možda bi ogladnili, toliko je dobro mirisala spuza šta su je ostali spremili.
I to je bija dan 12.