Dan 2: Dan posli

Share:

Jutros san se probudija oko ponoći. Bioritam mi je krivo javija da je

2014-04-05 07.11.27
« 1 of 28 »

oko 5 … biće usljed općeg šoka sustava. U 6 se ekipa počela spremat a oko 7 je proša hospitalero pivajući aleluja na latinskom za buđenje. Spremija opremu i oko 7.15 san izaša vanka. Vanka mrak.

Počinje lagana kišica a ja… pametan kakav jesan… nisan stavija ni kabanicu ni gamaše za noge (radi blata). Srića nailazi novi Danac koji mi pomaže sve to montirat. Ćakulamo malo kako je u Danskoj … kaže mi kako se se nedavno vozija vlakom kad na sidalo do njega side ministar okoliša. … pozdravi ga, otvori laptop i počne radit na putu do posla. Nisan mu ima srca objašnjavat kako je kod nas. A pitan se hoćemo li ikad kao društvo dosegnuti tu razinu.

Danac je iskusni planinar i mogu ga pratit cca po ure, do otvorenog supermarketa di san uzeja krušku i jogurt za doručak. Put nastavlja dalje kroz mali gradić. Usput ćakulan sa Kanadankom Maren koje se žali da nije imala di trenirat za Camino jer je dio Kanade di živi bez brda i planina. Tako da joj se trening sveja na to da je nosala dicu okolo koja su vikala “faster Mommy”.
U prvom gradiću sta san malo čekirat mail… kako san sija tako mi se s leđa prišulja pas velik ka tele … srića nije ga pretjerano zanima moj mobitel. Na putu jutros dosta peregrinosa jer ima novih koji su krenuli iz Roncevallesa. Prolazimo kraj neke farme di nas krave i konji gledaju blido, dok staza prelazi nekoliko potoćića sa improviziranim kamenim mostićima.

Šuma.

Ubrzo dolazi novi gradić koji se nalazi na cesti Pamplona – St. Jean. Inače Camino je dobro označen, samo se budala može izgubit. Meni je to uspjelo čak dvaput, jučer i danas … doduše svega stotinjak metara
Oba puta su me spasili Njemci iza mene, pokazujući mi pravi Put.

Usput san zaćakula s Korejankom Ginny koja je visoka metar i lamicu, a nosi ruksak koji je skoro veći od nje. Govori ona … kako to da tako visok i jak (neš ti mene u usporedbi s njon) često pauziran i sidnem … jel me šta boli. Pa san joj objasnija Churcillovu teoriju očuvanja energije. Negdi 10-tak km posli, opet san naletija na nju i vidin da me poslušala … stala je provitrit noge. Put dalje ide uzbrdo di naletin na par Nizozemaca … jednom velika zastava pokriva skoro cili ruksak … priča jedan da taman na lito dolazi na odmor u Hrvatsku.

Nakon prelaska ceste put ide kroz šumu … šumska idila … mir … tišina … samo se čuju tice kako pivaju.

Ono šta je fascinantno je da danas uopće mogu hodat … sinoć kad san doša u Roncevalles oko 18.15, ne bi se puno kladija na tu mogućnost.

U šumi naletin na Teksašanina koji je koristija isti forum za pripremu, sija je malo pauzirat. Za par minuta eto nam i Odde. Stali malo ćakulat … kad se odjenom sjure dva biciklista niz nizbrdicu na kojoj se nalazimo. Inače Camino se može proći pješke, na bicikli ili konju (a i tovaru).

Put nastavlja dalje kroz kamenom popločenu nizbrdicu. Inače ić uzbrdo je ajme meni … a ić nizbrdo je isto ajme meni … samo na drugi način. Na kraju nizbrdice je mala rječica di san ponovija “operaciju potoćić”. Blizu (u Camino spiki to je 5-10km) je mali gradić. Kako je u kafiću gužva, produžija san do supermarketa di san si nabavija sastojke za sendviče i marendu. Nakon marende iden dalje, dok me iza sebe ostavlja grupa Španjolaca s malin ruksacima od kila. Neka ih … name of the game mi je stić zadnji kroz cili prvi tjedan … sve dok ne skupin malo kondicije. Usput naletin na Holanđanina koji se žali da ga bole ramena od ruksaka. Objasnim mu da je se ruksak nosi na bokovima, i pokažen kako je kod mene namišten.

Sljedeća postaja je Zubiri di planiran noćit. Uskoro se u daljini nazire gradić … koji naravno nije Zubiri.
Nakon gradića opet uzbrdica…. a tako san se ponada da ih danas više nema … buhuhu. Inače gradić je sa pripadajućin mirisom koji me podsjeca na selo (kod Prousta je to kava, a u mom slučaju je stajsko gnjojivo) . Prije uzbrdice sustižu me dvije sestre Kanađanke Cindy i Sandy, koje gle čuda isto planiraju uskoro posjetit Hrvatsku. Doma su ostavile po dvoje dice i jedno unuče. Sandy je malo prilađena i ne gušta baš ni vidit a kamoli odat uzbrdo. Inače one su krenule u četvrtak, ali su pametno stale u Orissonu prije nego šta su produžile dalje. Kad su čule da san od puta doša do Roncevallesa prozvale su me “loco Croatian”. (no kako je Camini ludilo vrlo zarazno, iduće godine su opet ponovile Camino i prešle Pirineje u jednom danu)
Evo konačno kraja i ovoj uzbrdici … ulazimo u šumu. Na početku šume ludilo znak … jedan od simbola Camina

Dalje niz šumu nabasamo na mamu i sina Brazilce i dvi Dankinje koje drže samo takav ritam … čoviče sta stavljaju u hranu ovin Dancima … svi su na turbo pogon. Cindy isto nabija jak ritam i uskoro ostavi Sandy i mene daleko iza … govorin ja Sandy … “stvarno ti sestra ima raketni pogon u čizmama” … “to ti je zato jer ne može dočekat doć do pive.” Nakon lagane nizbrdice vidimo cestu, kraj koje je podzetni Španjolac otvorija kafić u kamp kućici. Tu je Cindy s pivon i desetak ostalih koji vec počinju flasterzirat prve žuljeve. Posli jedne grande cerveze (najboljih 2€ koji san potrosija ovi tjedan) nastavljam dalje. E da … skoro san zaboravija, ove dvi Kanađanke skupljaju potpise ostalih peregrinosa, svaka na biloj majici. Neću spomijat na kojen dijelu majice in se tija potpisat stari Španjolac.

Put nastavlja dalje … samo 3-4km do Zubirija. Opet šuma i opet blatnjava nizbrdica. Još jednom štapi dolaze to the rescue. Inace štapi vride zlata … mazohizam je hodat bez njih. Bolja ravnoteža, raspored tereta, moš se naslonit ka čovik kod pauze. Niz nizbrdicu se iza nase male kolone odjednom spusti biciklist u punoj brzini … ni truba ni “alo pazi evo me” … Sandy je bila na začelju i jedva ga je izbjegla, šta je upozorilo nas ostale. Malo kasnije smo čuli kako je skoro pokupija mamu Brazilku koja hoda sa sinom.
Staza je sve strmija i blatnjavija … šta si blize cilju to manje staješ i lagano ubrzavaš korak … ali kako su ti kilometri dugi nikako više taj Zubiri. Inace Cindy je opet na čelu … viče … “ne odan inače ovako brzo nego mi se zuri nać bagno”.

I eto ga finalmente oko 16h … Zubiri … ne bagno. Na ulazu u grad dida s unukom koja nosi punu kantu nečega … neće mala dat didi nego oće nosit sama a nije joj baš lagan teret.
Na ulazu u grad nudi nan teta privatne sobe … “ne bi hvala di je municipal albergue” … “priko mosta pa desno”. Priđemo most i dalje nas uputi Ginny koja toćaje noge u rijeci (savladala je gradivo). U albergeu su samo dva kreveta libero koje prepuštam Kanađankama i idem dalje. Srića drugi albergue nije daleko i ima masu slobodnog mista. Jedva san dočeka da se registriran i taman da ću krenit do sobe kad recepcionerka pita …” a platit” … smije se i govori “razumin da se jedva čekaš ispružit”. Šta da kažen … čita me ko otvorenu knjigu s velikim slovima.

Soba je poluprazna, kreveti na kat i tu su dvi nove (mlađe) Kanađanke i njemački bračni par. Kanađanke su na turi po Europi od 6 miseci i Camino in je negdi u sredini.
Nakon tuširanja, sljedi pranje robe pa čisćenje čizama … i brzo dođe 18h kad počinje misa. Svećenik jedva hoda ali ga to ne sprečava da piva na sav glas … a pametno je na svakoj klupi ostavija tekstove pisama. Posli mise naletin na Kanađanke (dvi sestre) sa Ginny i Massimom koji je naravno Talijan i koje je … gasp … stopiranjem preša veći dio današnje rute!
Neka ga.

Oni su već večerali ali mi se idu pridružit na vino i pivo. Tu je i talijanski bračni par koji mi je posudija voltaren gel kad san ih pita jesu di vidili apoteku. Ruka in se pozlatila.

Večera je menu pelegrino … makaroni sa komadima kobasice, polpete s pomfrijem te sladoled i vino … sve za 10 €. Fina motorička koordinacija mi je malo zeznuta, a makaroni skliski, jedva san ih povata pinjurom po pjatu.
Nakon večere svatko u svoju posteju. Roba mi se na sušilu još nije osušila pa san je prinija u sobu i obisija na rub kreveta … valjda će do jutra.

I to je bio dan 2.

Previous Article

Dan 3: Što je danas lijep i sunčan dan …

Next Article

Dan 1. Kroz planine brda i goreee …