Dan 35. Gonzar: Noga za nogon se vuče…

Dok prolazin kroz Sarriu peregrinosi se pojavljuju skoro iz svakog portuna. Svi se skupljaju u rijeku peregrinosa koja izlazi iz Sarrie.

Naime iz Sarrie se računa minimalna udaljenost koja se mora propješačiti da bi se dobila Compostela u Santiagu.

Ruta iz Sarrie vodi ulivo priko pruge pa priko brda, pa kroz Barbadelo, pa kroz šumu. Opet mi se nekako čini sve da ruta duže traje nego se sićan. Zanimljivo kako se u memoriji skraćuju kilometri.

U panadería / kafiću naletin na dvi Englezice od nekidan, Nadia i Tee. Malo su ih živcirali ovi novi peregrinosi od Sarrie, a onda su shvatile dosadašnji Camino kao pripremu za ovu fazu s novom ekipom.

Nastavljan dalje do markera s oznakom 100 km (do Santiaga). Dalje na stazi neko je na drugon markeru napisa ” Jesus did not walk from Sarria tourgrinos”. Tourgrinos (nešto kao turistički hodočasnici) je inače rugajući naziv za ekipu koja ili hoda od Sarrie ili transportira ruksak ili uzima taxi za dio rute. Onaj tko je ovo napisa teško da je kužija smisao prispodobe o radnicima posljednjeg sata. Ali hej… rugajući se drugima umjetno uzdižemo sebe… a oni koji se rugaju teško da su išli pješke od kućnog praga i nazad opet pješke, koristeći samo srednjevjekovnu opremu.

Put nastavlja dalje… red šume pa red sela s “eau de cow poop” mirisom.

Na par mista donativo štandovi. Ima svašta lipoga za pojist i popit a plaća se koliko tko hoće. Zanimljivo je da šta je manje stalo do love onom tko daje, to više dobije. Možda ideja za koji poslovni model.

Pred prilazom za Portomarín naletim Lili, ona planira stat tu danas. Od Portomarína do Gonzara (di mi stajemo danas) ima još 8 km, ali sad me neće zeznit Portomarin ka prošli put. Naime strelice te vode da uđeš u grad… uzbrdo, a za iduće misto Camino nastavlja odma livo nakon mosta, i zaobilazi grad.

Put nastavlja dalje kroz šumu.. lao uzbrdo pa proplanci pa cesta. Tu negdi naletin na Luisa iz Málage, Španjolska. Ne nosi ruksak nego vuče kolica koja je improvizira. Ćakulamo malo o Caminu i životu.

Definitivno mi je masu put kraći u sjećanju nego u koračanju. Nikako do kraja.

Konačno eto i taj Gonzar i vrlo dobar albergue. Za koju uru eto mi i ostatak družbe. Naš novi peregrino Tompa, se dobro drži iako se bija malo izgubija. Ali baren nije puno i nije uzbrdo.

Šica se ofendija kad su ga neki pitali je li i on počeja danas. A propatija se pošteno od žuljeva kroz ove puste kilometre.

Za večeru je dobra spiza i još bolje vino.

I to je bio dan 35.