Dan 33. Fonfria: Listen to the rhythm of the falling rain …

Share:

Iz alberguea desno, pa priko mosta i eto me nazad na Camino ruti. Zora sviće a u daljini se uzdižu maglovita brda tj. planine.

U selu Las Hereiras hvatan mali odmor prije uspona. Vidi se više alberguea i casa rural nego prije četiri godine.

Do uspona vodi malo duži put kroz selo i izvan sela. Prošli put kad se se penja ovdi uzbrdo, brojija san zadnje kilometre dana od 33 km. Sad je značajno lakše, ma svejedno san uskuva u majici dok san doša do La Fabe, koja je prvo misto uzbrdo.

Pauza u vegetarijskom baru di serviraju pravi ledeni čaj, pa opet uzbrdo. Dok slikajen pejzaž s brda, neka grupa Amerikanaca lipo piva dok se penju, svaka čast s obzirom da je teško doć do daha. Opet pauza u Laguna de Castillo. Tu naletin i ma Barbaru pa nastavljamo dalje prema O Cebreiro. I tu je vrime za pauzu… šta da kažem, strma je planina.

Ne javlja mi se na whatsapp ostatak družbe…. kasnije san sazna da su se malo izgubili… uzbrdo 2km pa ih je neka bakica spasila i uputila nazad doli. Eh… i izgubit se pa se vratit na pravi put je dio Camino iskustva.

Na vrhu brda, O Cebreiro, je misto sa smišnom malom crkvicom, suvenirnicama, kafićima i smještajem za peregrinose.

Put dalje nastavlja kroz šumu, malo uzbrdo malo nizbrdo. Uz kip hodočasnika kojen vitar nosi šešir, naletin na dvoje peregrinosa mater i sina tinejdžera. Mali ima neku praćku kojon se uspija daleko dobacit ali kad se iša pohvalit materi nikako da mu uspije ponovit.

U susjednom selu mala pauza pa nastavljan dalje. Taman u ogroman pljusak s povremenom grmljavinom. Inače vremenska prognoza zadnjih par tjedana uredno najavljuje pljuskove s grmljavinom po sjeveru Španjolske… a od kiše skoro ništa. E sad je u uru vrimena, kiša nadoknadila sve propuštene prognoze. Iako iman dobru kabanicu sve ispod kolina mi se odma smočilo. Triba san ponit gamaše za potpunu zaštitu od kiše. Kako nisan… nastavljan pomalo dalje… sa svakon nogon u svojoj lokvici vode.

Nakon cile vječnosti di samo brojin koliko žulja će mi izbit, eto konačno i albergue. I opet san proša lišo, kad san ih osušija, noge su mi u dobrom stanju, opet nema žuljeva.

Albergue ima super sistem za sušenje cipela. Kroz police za cipele provukli su cijevi iz koje puše topli zrak, a svako malo su stavili po dvi rupice tako da topli zrak puše direktno u cipele.

I to je bio dan 33.

Previous Article

Dan 34. Sarria: A foggy day

Next Article

Dan 32. Vega de Valcarce: Po cestama i šumama