Dan 13. Los Arcos: Poljane zelene

Share:

U pet i po već je gužva… peregrinosi se polako spremaju. Mali je albergue pa ne triba puno da se stvori gužva, iako većina spava.

Mala zbunjoza na izlazu iz Estele, ne vidin dobro strelice po mraku, ali uz Google Maps i taj problem smo brzo rješili.

Pred fontanom za vino novi Camino doživljaj, kovač koji izrađuje Camino suvenire i ima pečat sa oznakom 100 km od Roncesvallesa. Malo dalje je i ta čuvena Camino fontana s vinom vinarije Irache. Tu su Frank i Marco Talijan. Ima doduše jedan problem… iz fontane ne teče vino. Srića Frank je sinja radnika vinarije koji mu objasnija da triba pumpat polugu fontane za vino… otprilike ka da muzeš kravu. Probali smo, i radi… Frank je upotpunija doživljaj tako da je pustija glasni “muuuu”.

Nakon fontane od vina Put nastavlja uz samostan kojen triba obnova… pa naselje… pa kamp… pa šumu. Dobro se sićan ovog dijela od prošlog puta, samo šta san sad u puno bojoj formi tako da ostavljam kilometre u prašini na cesti. Ista je poznata ruta ali opet doživljaj je drugačiji… poseban ali nekako na drugoj razini nego prvi put.

Eto me i u istom kafiću, na pauzi u mistu prije Vilamajor de Monjardina. Do Vilamajora dođen za čas, i nastavljan dalje kroz poljane zelene.

Uz doping od pisme koraci ni ne posrću. Usrid ravnice je i bar na istom mistu. Tu naletin na Davida i njegovog oca Andreu koji ima nešto sporiji ritam.

Put nastavlja kroz suncen okupani krajolik koji se sjaji u sto koluri. Vrime je lipo… mada se počinje ćutit sunce.

Još malo okolokole i eto me u Los Arcosu. Na ulazu u grad je i dalje zoološki vrt sa domaćin životinjama.

Svega 500m dalje je Casa Austria, naš albergue za danas. Super misto koje vode Austrijanci, skoro ka deluxe spa.. ima donativo masažu i bazen za toćat noge. Svugdi se vidi germanska kvaliteta.

U sobi nan je cimerica Anja iz Bavarske a kasnije smo vidili i Domitile, francuskinju koja nan je bila cimerica u Puente de la Reini.

Pridvečer neki Japanac sa Che Guevara kapon radi show. Ima neki instrument, za koji san prvo mislija da je deblo koje planiraju iscipat za gradele. Dođe ka neki polinezijski instrument koji oponaša zvuk valova.

Navečer na misi, nadahnuti svećenik. Inače ovi put (za razliku od prošlog) na misama primijetin puno više lokalnog svita ali i masu više peregrinosa. Ovoliko koliko ih je bilo na misi ovdi, prošli put nisan vidija na svim misama zajedno, sve do Santiaga. Na blagoslovu pita svećenik na kojen jeziku želi tko sličicu s hodočasničkim blagoslovom. Ima masu jezika u ponudi, a hrvatski naravno nema, pa se Ana odma ponudila da će pomoć s hrvatskom verzijom.

Nazad u albergueu naletin na Williama iz Engleske. Čovik ima tako dobru dikciju sa čistim Queen English naglaskom da ga je gušt slušat. Inače ovo je prvi peregrino koji je za Camino sazna potpuno slučajno… nije mu nitko priča, nije je gleda neki od filmova niti je čita knjige. Iša je u Francusku posjetit prijatelje, a kako je malo uranija iša je na misu u lokalnu crkvu. Nakon mise svit ga počeja pozdravljat sa “Bon Chemin pelerin”, i tu je upozna holandski par hodočasnika koji mu je objasnija o čemu se radi. Nabavija je credential, prispava u albergueu i s Holanđanima odradio jednu dionicu Camina kroz Francusku. Tri godine kasnije evo ga na Caminu s tin istin credentialon, krenija je iz St Jeana kad i mi.

I to je bio dan 13.

Previous Article

Dan 14. Logroño: Time to say goodbye

Next Article

Dan 12. Estela: Svoju zvizdu slidin…