Dan 6: Minde 

Jutros se budin u praznoj dvorani, tek nešto malo svitle sigurnosna svitla i ulicna rasvjeta. Spakira san se i krenija oko 4.45, i sitija san se šjor Viktoru ostavit ključ u kutiji šibica livo od ulaza. U mistu pas lutalica koje ide svojin poslon … kako iman upaljeno svitlo na glavi, oči mu se reflektiraju ka u zombi filmovima.

2016-08-02 05.52.15
« 1 of 21 »

Put nastavlja kroz polja i mrkli mrak. Srića šta nema komaraca jer mi sad svitlo bas triba. U uspavanom gradiću pasi mi zažele dobro jutro… baren san ja to tako odlučija shvatit … a povremeno se čuje i koji pivac.

Nakon gradića, malo brdo, onako pitomo, u stilu zagorskih bregi. Na vrj brda dva čudna silosa sa nekon metalnom konstrukcijom šta pari ka PZO bitnica.

Malo dalje niz stazu, na srid ceste uzlajala se dva pasa sve u šesnaest. Prvo san mislija da se međusobno svađaju dok nisan kužija da in je zajednička meta neko drugi …  ja. Nakon kraće izmjene stavova usuglasili smo pakt o nenapadanju. Ovi mali pas je tija dodat naknadni amandman, ali mu je brzo odbijen.

Sljedeće na redu uspavano selo. Inače nekako mi je korak laganiji …  zanimljivo šta učini mala doza adrenalina za razbuđivanje.

Iz malog sela na malo brdo pa opet u gradić sa lipom fontanon sa kamenim klupama u ladu. Vrime je za pauzu. Nisan siguran je li voda iz ovih portugalskih fontana pitka kao kod španjolskih ali kad san vidija da lokalni čovik pije, napunija san i ja čuturu.

Kroz misto san skrenija malo krivo pa malo uzbrdo dok nisan ponovo uvatija strelice. Iz mista opet uzbrdo …  ali ajde … bar nije strašan uspon. Cesta zavija kroz maslinike i suhozide… pravi dalmatinski ugođaj.

Ispod u udolini malo misto na padinama smišnog brežuljka. Ah to mora da je Minde di se parkiran danas… naravno da nije.

Put zavija uz brežuljak … ma kakvi brežuljak, brdo… koje ne da nije smišno nego je toliko strmo za plakat. Eno ceste na vrhuncu, ajde biće je to kraj i sad zavija put ceston oko brda … naravno da nije.

Put nastavlja uzbrdo … priko vrlo konkretnog brda… ustvari skoro planine. Pari mi se ka Križevac u Međugorju. Samo šta ovdi put ne ide okolokole nego pravo uzbrdo. A staza je sve manja i drače je sve više… iman deja vu onog brda povise Slanog lani na Marijanskom zavjetu.

Okej … ovo je već masu zabavno … toliko da iden ritmom tri koraka naprid pa stoj, ispusti dušu … i onda opet ponovi. Jedna banana mi je dala nešto energije tako da san se konačno uspija dogegat do vrha.

Na vrhu cesta ide desno a podno brda grad. Ček, ček … s obzirom da navigacija kaže 700 metara ovo sigurno nije Minde … naravno da je. Ali, ali, ali … do njega ima baren par km … naravno da ima.

Uglavnom ispada da ova umjetna ne-inteligencija od navigacije računa udaljenost po principu zračne linije … a ja ptica naravno nisam.

Iden ceston doli, strelice vode kroz nizbrdo puten.

Prenoćište bi po karti trebalo bit odma nakon groblja. Tu je crkva ali nema prenoćišta. Pitam dvoje dice koja mi objasne da je prenoćište kod vatrogasaca … jesu to oni sa crvenin autima (nisan siguran u svoj portugalski) … da, da ..  klimaju glavon dica.

Nekako san naša vatrogasace koji imaju ogromnu dvoranu za hodočasnike sa lipin mekin madracima. Super.

Cili gradić se sakrija u lad jer sunce prži žestoko. Pitan okolo dok nisan naša neki bar di imaju jist. Dolazin i zatičen gazdu i gazdaricu na ručku. Dižu se od svog ručka da bi ga napravili meni. Neman riči za dovoljno jak kompliment … kakva gostoljubivost. I još ispa račun 6.50 eura za biftek s jajen, ogromnu porciju pomfrija, ogromnu porciju mišane salate i dva piva.

Vratija san se kod vatrogasaca prileć 10tak minuta… probudija san se za četiri ure. Improvizira san večeru i vratija se spavat.

I to bijaše dan šesti.