Dan 5: Advagar 

Share:

Odma livo od vrata, na izlasku iz hostela … dvi strelice.  Plava za Fátimu livo i žuta za Santiago desno.

2016-08-01 05.40.42
« 1 of 29 »

Danas slidin plave strelice jer se ovdi račva put.  Grad spava … kao i predgrađa.  Tek mi dikod koji pas poželi glasno dobro jutro … tako san ih baren odlučija shvatit.

Na izlazu iz grada,  gotovo stambeno naselje sa četiri kata,  pet-šest portuna … i bez žive duše. Razbijeni prozori i prazni ulazi bez vrata.

Taman san pomislija kako Portugalci lipo voze i paze na pješake kad ih na šumskoj cesti vidin kako uleću u okuke … ka da voze formulu jedan.  Tako da san malo vježba atomski sliva (bacanje u jarak sa strane).

Šumu zamjenjuju maslinici i makadamska staza.  Na jednom križanju nekakav veliki štand s zastavama Portugala i Brazila. U ladu sidi šjor Francisco.  Kad je čuja odakle san, odma pokazuje na malu hrvatsku zastavicu.  Šjor Francisco dili Camino pečate i blagoslov hodočasnicima te skuplja selfije sa svima koji su mu stali.  Slikaš selfie mobitelom i posalješ mu na email. On ga isprinta i zalipi na veliki zid.  Ima i knjigu gostiju iz kojen vidin da je troje naših prošlo prije 3 tjedna, sad su biće u Santiagu ili vrlo blizu.

Put nastavlja malo uzbrdo pa malo nizbrdo do nisan doša u Advagar oko deset i po. Naša san i Centro Cultural di bi triba spavat danas.  Dobra vijest je da san ga naša … a loša vijest je da nema nigdi nikoga. Osin mačke sta se izležaje na terasi.  Opet zoven … opet se niko ne javlja.  OK kako je iduće misto priko 10 km dalje, vrime je za plan B.  Iman lad, madrac za napuhavanje,  vriću za spavanje, tako da mogu spavat i na terasi.  Vode sigurno mogu nabavit u nekoj od obližnjih kuća.

Plan B se pokaza nepotrebnim.  Prvo se javila jedna senhora na telefon i rekla da će za koju uru doć njen muž s ključen.  Malo kasnije dolazi i druga senhora a uskoro eto i šjor Viktora. Objekt je ka dom kulture sa kafićen i pozornicom. Kaže šjor Viktor da nije hotel …  ima wc i tuševe i misto za leć … šta će mi hotel, to mi je dosta.

Sidan na ćakulu sa šjor Viktorom uz lokalni specijalitet pivo – martini. Izmišan,  ne protresen.

Problem je kad se pravin važan … pa par riči koje znan na tom jeziku izgovorin s naglaskom  … jer onda ljudi misle da taj jezik govorin tečno.  Tako je i šjor Viktor raspalija na portugalskom ka da ga sve razumin.  Pa sad ti vataj šta znači koja rič i koji je kontekst.

Ćakulamo o geopolitici i Donaldu Trumpu.  Europljani s kojima san priča su itekako upoznati s poviješću ranog dvadesetog stoljeća … no mržnja prema neprijatelju je od pamtivijeka dobitna politička priča. A neprijatelja je danas u politici lako prepoznat … dovoljno je da se makar i u jednoj stvari ne slaže s nama. Ima doduše onaj lik koji je nešto priča o tome kako triba ljubit neprijatelje  … ma em je to bilo prije dvi iljade godine, em su ga zato i razapeli, i tu je toj priči kraj … ili možda ne … ko će ga znat.

Sve u svemu šjor Viktor je pružija stvarno vrhunsko gostoprimstvo, čak me je vodija na ručak u obližnji restoran.

To bijaše dan 5.

Previous Article

Dan 6: Minde 

Next Article

Dan 4. Santarém