Dan 3: Porto de Muge 

Danas je pokret bija u 3:45 jer je planirana ruta 30tak km. Naime ako želin izbjec hodanje po zvizdanu… a želin… to znači rano dizanje.

2016-07-30 03.42.20
« 1 of 30 »

Noćni recepcioner je isto peregrino i pita zašto iden u Santiago … vrijeme je staru diplomatsku verziju odgovora. Slozili smo se da nije stvar u odredištu nego u Putovanju. Daje i voće od današnjeg doručka pa san uzeja jabuku i par banana. Upozorava na to da je vikend i da zna bit pijanih vozača na cesti. Na kraju pozdravlja sa prvni Bom Caminho danas.

Put počinje kroz riječnu šetnicu koja brzo završava u mraku s komarcima … puno komaraca … poprilično puno komaraca. A čin upalin ono svoje svitlo na glavi skupi ih se još i više. Kad izgasin svitlo i dalje ih ima ali mi je psihološki lakše kad ih ne vidin.  S obziron da ima nešto misečine i da je staza od bilog žala, vidi se odat.

Put vodi prvo priko pruge pa onda kroz neku električni centralu sa masu dalekovoda. Povremeno se može čut kako crvkuće struja u žicama.

Put nastavlja uz plantaže riže … naravno potopljene … i naravno sa hordom komaraca. Okolne bare se pare ka da pada kiša od pustih insekata šta skaču po vodi.

Staza nastavlja dobar dio uz prugu, dikod prođe vlak a na stanici se prije prolaska čuje poruka za “caros pajareos”… od putnika nit glasa ovako rano.

Malo dalje prva prepreka, strelice uredno pokazuju put naprid a naprid velika željezna ograda… zaključana s katancem. Ima li oko kapije neka rupa u žici… nema. Srića da je sama ograda toliko široka da se može kroz nju direktno proć uz minimalne akrobacije.

Malo misto pa opet strelice, i ovi put vode kraj stanice od ferate, samo šta je ovdi početkon prošlog stoljeca bija prvi portugalski vojni aerodrom koji je sad skoro cili potopljen plantažom riže.

Nakon duže dionice opet kroz prugu, pa onda kraj nečeg šta liči na rezervoare od vodovoda konačno izbijan u misto Azambuja na dužu pauzu. (greška br. jedan) Pastel de nata i ledeni čaj taman su po gustu. S obzirom da je ka relativno rano i da je iduće misto di se parkiran samo 9km (greška br. dva) nisan napunija obe boce vode nego samo jednu (greška br. tri).

Kroz Azambuju biciklisti pozdravljaju sa Bom Caminho … biće da su i oni na Caminhu jer lokalnom svitu Caminho nije nešto poznat.

Put izlazi iz mista, kroz cestu u sjeni drvoreda koja brzo izbija na šumski put. Nešto dalje zvuk pucnja iz sačmarice … hmm da vidimo … kako se ono na portugalski kaže … šjor lovac nisan van ja ni patka ni fazan. Nakon prolaska kroz polje kukuruza opet pucanj … hmm da vidimo …  kako se ono na portugalski kaže…znate šta šjor lovac, sasvim sigurno nisan ni zec. Posli ga se nije čulo.

Doduše možda i zato šta san izaša iz trstike i kukuruza u široka ravna polja, malo poljskin pa malo asfaltiranin puten. Svako malo gledan na GPS koliko ima još (greška br. četiri) i naravno zato šta gledan svako malo nikad kraja putu.

A cesta zavija sve okolokole i sve misliš … evo ga, samo šta nije … i naravno nije. A kako se pari da samo šta nije … ne stajen na pauzu za provitravanje nogu (greška br. pet).

Nekako san ajde doklipsa do tog mista Valada i nekako san naša prvo prenoćište. Vrata zatvorena. Na vratima br. telefona. Zoven, niko se ne javlja.

OK … ajmo sljedeče prenoćište … kraj crkve malo dalje. Zoven na telefon. Krivi broj. Ali ženaa kojaa se javila zna broj te gospođe pa mi ga izdiktira. Tri puta na portugalski dok san uspija kužitt. Ni tu se niko ne javlja.

Siden malo u lad, ajde baren san popija dva ledena čaja u obližnjim kafićima,  pa iden zvat neki seoski turizam 2.4 km dalje. Nitko se ne javlja. Kao ni na ova prva dva broja koja probajen vise puta.

Kucan na vrata kuće nasuprot crkve i senhoru pitan vode (ispravak greške br. tri). Nastavljan … bolje reć gegan se naprid.

Evo me do tog seoskog turizma Quinta de Marchanta. Vrata otvorena. Nigdi nikog. Druga vrata otvorena. Opet nigdi nikog i niko se ne javlja na telefon. Nijedan ni drugi. Ovo je već getting ridiculous … pa dobro šta je ovo … invazija vanzemaljaca … ili san zaluta u epizodu zone sumraka. Doduše ovdi ima kauča, vode i wc-a … taman sve šta mi triba. Ali svejedno iden zvat SOS broj Via Lusitâna … prvo da provjerin ima li ljudi općenito, a drugo znaju li za koji smještaj di ima ljudi na recepciji. Zvoni, pa zvoni … netko se javi … ajde znači nisu vanzemaljci … saznajen da ova Quinta ne vridi ni kinte … prominila vlasnika koji više ne prima hodočasnike … ali da ima neki mali albergue malo dalje … ha, ha … ajde kad je “malo” dalje … šta je još kilometar … ili dva … ili tri. Zoven Casa Rio i čovik mi se odma javi … nekako mu uspijen objasnit da dolazim za pet minuta. Da će i on doć za tako otprilike… doša je za petnaest minuta ali sve mu opraštan. U albergeu čak ima i velika boca ladne vode u frižideru.

Tako san konačno stiga u Porto de Muge u 14:45. Inače današnji dan je ispa 36 km… a ćutija se još i gore.

Kako san sija na kauč tako se uru vrimena iz njega nisan maka. Tek nakon ure san se nekako dogega prvo do banja pa onda do kreveta.

Sljedeći izazov … di nać šta za pojist … jer san naravno gladan ka pas. Ideja sa dostavon pizze se pokazala bezuspješnom jer je najbliža pizzeria jedno petnaest km daleko pa ne vrše dostavu.

Srića u obližnjoj ulici ima mali bar. Gazda ne fala inglés pa pomaže sidobradi barba koji je tu gost. Uz jedan sendvič, dva piva i tri polpete od bakalara opet se vraćan među žive …. manje više. Kad san sjedobradon barbi reka da san iz Splita odma je ispalija … Ajduk. Sića se i pokojog Ivića kad je trenira Porto.

Nazad u alvergeu zaspa san skoro odma kakao san se ispruzija.

Zaboravija san lekciju prve trapule iz Indiane Jonesa kad je iša do Svetog Grala … only a penitent man shall pass. To šta san proša Camino Frances bez žulja i još jedno 250 km nakon toga ne znači da si mogu priuštiti luksuz zaboravljanja glavne lekcije … pomalo … i česte pauze za provitravanje.

I to bijaše dan treći.