Dan 29: … Ain’t no mountain … 2. dio

Share:

Polazak kroz vec klasično uspavano misto. Na par mista vide se

2014-05-02 06.55.16
« 1 of 16 »

ostaci od sinoćnjeg derneka.
Put vodi kroz niz vinarija malo uzbrdo. Prvo malo misto ima smišan prometni znak “pazi peregrino na cesti”.
Kroz udolinu put vodi do malo većeg planinskog mista koje malo podsjeća na švicarska mista. Ovdi je već lagano gužva na ulicama, ljudi se spremaju na posa.
Na izlasku iz grada opet manja zbunjoza sa točnim smjerom .. uz par Njemaca nađen put koji vodi priko mosta. Ovdi je inače jedno Camino raskrižje puteva. Jedan vodi gori doli uzbro a drugi ide po ravnome ali uz cestu. Iden s opcijon b ali uskoro opet završin u krivon smjeru. Srića da čin nestane strelica vadin gps navigaciju za provjerit pa nisan odluta predaleko.

Put dalje vodi uz cestu koja je uz rijeku. Nakon prelaska ceste (opet isti znak) iza kantuna prvo šumsko misto i vrime za pauzu. Tu su i Njemci koji Camino odrađuju svake godine po tjedan.
Drugo šumsko misto je relativno dalje i taman san završija marendu kad dolaze Joe iz Alaske i August iz Wisconsina. Joe je advokat u penziji, tea party libertarijanac ali obrazovan i dosta se naputova po svitu (bija je 70tih u Dubrovniku) pa smo malo proćakulali uz pivu o politićkoj situaciji u SAD, kvaliteti života priko bare i u Europi. I on me zove da svakako triban posjetit SAD i obavezno San Francisco (no need to bring flowers in your hair). Joe je inače spasija stvar sinoć jer ima štap kojin je bocka barbu Talijana i natira ga da spava okrenut na stranu pa je noćni koncert malo utihnija. U to eto i barbe Dina … odma ga pitan di planira stat .. .da se znan prilagodit.

Put dalje vodi kroz novo misto svako malo. Pridružuje mi se August koji je inače student i zanima ga svašta … a kako meni nije mrsko teoretizirat o svačemu …
Dolazimo u Las Hererios, zadnje misto prije uspona na novu (i zadnju planinu). Iman funny feeling pa odlučin stat ovdi … no čovik snuje … ne može, albergue se renovira. Inače ovdi se mogu iznajmit konji za prić planinu. I u obližnjem koralu nalaze se dva konja koja izgledaju ka da in je dosta života … totalno cici-krep.

OK nema drugo nego “idemo dalje”. Prolazimo oca i kćer s Rhode Islanda koji su se parkirali u pensionu (cca 35 €)
Put dalje ide uzbrdo … mucho uzbrdo … pa dosta i strmo. Po cilon putu šta konjska šta kravlja kakica.
Nakon x litara prolivenog znoja asfaltirana cesta pa vrh zvonika … yes konačno La Faba. Idemo do njemačkog alberguea uz crkvu i na klasično pitanje … ima li krevet… slidi prestrašna rič “completo” (sve zauzeto) … nooooooo
Ali ima privatni albergue … yes tračak nade. Ususret nam dolaze Njemice Elisabeth i Martina … i privatni je completo i rekli su in da je iduće misto 12 km. Ček malo to ne zvuči točno … provjeravan i iduće misto je 2.7km a nakon tog sljedeće za 3km.
Ali u bližem je samo jedan mali albergue sa 20tak kreveta. Iden nazvat ima li mista … zvoni i javlja se automatska tajnica. Ništa … nema druge nego dalje.  Kad zazvoni telefon … zovu oni mene … ima li mista… ima … more li se rezervirat … more ... toooo. Priopćin radosnu vijest ostalima i doslovno skakuću od sriće.

OK … idemo zadnjih 3km … Augusta zanima pshiloška analiza kako bi nam bilo na nismo dobili potvrdu. Ne mogu mislit … trenutno san u zen modu ritma hodanja. Toliko da njih troje ostavljan iza sebe.
Dalje je naravno uzbrdica … a šta bi drugo bilo.
Jedna noga … štap … druga noga … drugi štap.
Evo ga … vidin ga … pa još uzbrdice … u biti cilo je selo na uzbrdici. Konačno bar s albergueon. Stiga u Laguna de Castilla oko 18.30.

Isprid sidi Jan Australka i pije pivo. Ulazin unutra i hospitalera me odma pripoznaje … biće po cici-krep faci. Oću li prvo pivo ili smještaj … počnimo s pivon dok dođen sebi. Jan me pita jesan li živ, pa joj objasnin današnje putešetvije. Konzultira se s svojon knjigon pa mi kaže da san proša 36km a korigirano za visinsku razliku (ekvivalent hodanja po ravnom) to je cca 46km. Srića da je cerveza grande pa mogu utopit šok u pivi.

Albergue je inače super sam po sebi. Za večeron su tu Australci Jan, Andy i Matt te Keith. Njemicama pomažen prevest meni … ne mogu se sitit kako se kaže teletina na njemački pa san proba sa … kleine muuuu … skužile su.

Kako san kasno doša, da san robu za perilicu i sušilicu pa me sve oprano i osušeno čekalo nazad u sobi.
Kako san se ispružija tako san i zaspa.

I to je bio dan 29.

Previous Article

Dan 30: … Ain’t no valley low enough …

Next Article

Dan 28: … Ain’t no mountain high enough…