Dan 27: Cruz de Fero

Share:

Čepići za uši su djelomično pomogli ali se barba Dino Talijan nije da. Bija san budan oko 5 pa san odlučija

2014-04-30 06.56.55
« 1 of 42 »

ranije krenit. Sljedi iskradanje iz sobe i pakiranje ruksaka u predvorju. Vanka mrakuša. Prvim dijelom put ide uz cestu pa prvi put koristin mrakosvjetleći prsluk.. obrnuto… da se bolje vidi. Headlamp se ne pokazuje baš korisnom (slaba baterija), srića zora lagano ćciri iza brda a staza je od bilog žala.

Drugo misto isto spava i uskoro se mimoilazin sa jednin Francuzon. U idućen mistu dočeka me agresivni pas…ali kako san sluša glazbu na slušalice nisan ga ni sinja. Isprid mene Joana koju brzo puštan isprid.

Počinje ozbiljan uspon na planinu. Nakon x km malo planinsko selo … zadnja točka prije Cruz de Fera. Staza zavija oko brda i uskoro se iza kantuna vidi Cruz de Fero. Običaj je da peregrinosi od doma ponesu kamenčić koji predstavlja breme koje nose i da ga ostave podno križa. S vrimenom se ispod križa skupila lipa hrpa. Pri vrhu križa neka kockasta zastava…opet naši ..zagrebaćka župa s Jaruna. Nakon šta san iskrca svoje kamenje, olakšan nastavljan dalje.
Btw .. mali flashback … kad san dolazija priko Londona mora san opet proć kroz security. Na skeneru in je kamenje aktiviralo neki alarm i mora san otvorit boršin i objasnit o čemu se radi… tek onda su me pustili.

Iduće misto ima templarski albergue u kojen se hospitalero odjeva kao autentični vitez templar a takav mu je i albergue…nema tekuće vode ni wc-a.
Put dalje nastavlja kroz planinsku idilu..krave muču na pašnjaku. Staza ide malo nizbrdo.
Cilin puten se mimoilazin (jer pauziran često) s Korejankon koja ide puževin korakon jer su joj noge u komi. Malo je preambiciozno planirala priko 40km danas.

Na vrhu brda kamp kućica/bar sa dosta niskim cijenama s obziron da je usrid ničeg.
Staza se spušta doli…jako nizbrdo dok ne ulazin u misto. Malo “pitaj lokalca” dok nišan naša albergue.
Stiga u El Acebo oko 15.30. Tu je i Tess.
Albergue je donativo ..daj šta daš, pa ako oćes moš pomoć spremat večeru. Na kraju se moj doprinos sveja na to da prevodin Tess koja je uspila slomit Miguela hospitalera da skuva večeru na njen način.
I moran priznat da je spiza bila stvarno dobra.

Pridružuju nam se prve Ruskinje koje san dosad vidija. Kristina i dvi frendice. Znaju svega par riči engleskog pa nekako se uspjevamo sporazumit na hrvatsko-ruski.
Nakon večere Miguel ide gledat utakmicu a mi idemo leć.

I to je bio dan 27.

Previous Article

Dan 28: … Ain’t no mountain high enough…

Next Article

Dan 26: Winetu