Dan 19: Trio hospitalerosa

Share:

Krenija oko 6.30. Nigdi nikog po običaju.
Vanka lagano sviće zora dok

2014-04-22 07.09.02
« 1 of 19 »

staza vodi uz kanal cilin puten do Formiste. Dok san doša tamo već me stopala počinju škicavat no desetak min sidenja dovoljno je da me vrati u normalu.

Isprid kafića grupa peregrinosa sprema se za polazak. Tu su Jens i Sarah koja još liči kolino. Pita me triba li mi nazad kompresa … ne triba, na sriću dovoljna mi je jedna zasad. Iden naprid kad me zazove jedan peregrino misteer i pokazuje na pravi smjer. Jer san se naravno opet zaputija krivin.

Par minuta hodan potpuno normalno bez ikakvih problema… fascinantan osjećaj.
Na zadnjoj klupi uz šetnicu na izlazu iz mista stanem za doručak.

Prolaze me svi živi pa i Jens (Sarah je uzela taxi do idućeg grada).
Izlazak iz mista je malo nezgodan … priko cestovne petlje, pa se onda put nastavlja širokon stazon uz cestu. Ravna cesta nemoš falit no svejedno su stavili svako malo 4 kamena markera.
Klupa .. vrime za pauzu.

Naljeće Tess sa Floride ali i iz Arizone i Colorada. Ima 4 kuće u tri različite države.
Ulazimo u malo misto di obnavljan zalihe u malon dućanu/baru.

Na izlazu iz mista opet se Camino račva na dva dila od koji jedan ide asfaltiranon ceston desetak km dok je drugi standardni kroz prirodu. Naime jedna stvar koja se nauči ovdi je da je daleko najgore hodat po asfaltu … a najbolje po mekoj travi. Ovi put odaberem dobru stazu.

Tess je inače radila u prosvjeti s problematičnom dicon, pa kao maser i sad planira pokrenit biznis sa biljnim preparatima.
Put vodi uz rijeku dok ne naiđemo na piknik zonu. Peregrinosi nam javljaju da je bar zatvoren ali nema veze tu su kameni stolovi i klupe.
Taman smo se krenuli spremat ić kad se pojavi neki barba s bombonima. Osin bonbona nudi i pečat. Inace uziman samo jedan pečat dnevno da mi ostane mista ali ajde kad već nudi. Tess je napisa u Credential
Camino es come vida somos todos peregrinos. … deep. (Camino je kao zivot, svi smo hodocasnici).

Put malo kasnije izbija na cestu. Tess je malo zabrinuta šta nema oznaka ali uskoro dolazimo do ulaza u misto di su i strelice. Na kraju mista kafić .. kratka marenda i nastavljamo dalje. Do Carriona ima jos 6km koji mi se u retrospektivi pare puno lakši nego dok san ih hoda. Stiga u Carrion de la Castillo oko 14.45. U mistu nam teta nudi sobe sobe ... fala tražin albergue Santa Maria..ooo ali tamo je puno ljudi koji hrču… hej i to je Camino doživljaj.

Albergue je odma kraj istoimene crkve. Sitan natpis na vratima … skoro san ga falija. Cilja san ga jer vodič kaze kako su časne vrlo gostoljubive. Naravno kad san uša nigdi časnih. Tri momka vode albergue dok su časne na nekoj duhovnoj obnovi (ako san ih dobro razumija).Zovu se Javier David i Daniel i neokatekumeni su iz Madrida. Tu su Bepi, bjelobradi Peter, Ray i novozelandski stariji par.

Nakon standardne rutine po dolasku iden tražit supemarket. Obaša san skoro cilo misto i skoro sve je naravno zatvoreno jer je siesta. Na kantunu vidin reklamu za Spaar … neće me valja germanska profesionalnost iznevjerit. I nije…čini mi se ka jedini objekt koji radi 09-20h. Nabavija san spizu za današnji ručak i za sutra. Naime vodič navodi kako se triba opremit s dovoljno spize i vode jer je sutra 17km do idućeg mista.

Opet san se izgubija na putu za albergue u labirintu ulica. Tek san naknadno kužija da je albergue 500m od supermarketa.
Dok završavan rucak, počinje glazbeni program. David i Javier se izmjenjuju na gitari i pivaju, a vokalnu potporu in pružamo Daniel, Bepi, Giulia, Patricia i ja, naknadno nam se pridružuju Federico i Desire (Talijani). Repertoar ukljucuje Amazing Grace, When the saints…, Oda radosti, Che Sara, Bella Ciao (doduše malo je pomiša parmezan s partizanon…parmigano, partigano … ), Quantanamera, La Bamba, još par kojih se ne mogu sitit i kao finale španjolska pisma Gospi Salve Rociera koju san cilu snimija kao video. Pisma mi je toliko dobra da evo i YouTube video s tekstom
Na kraju koncerta predstavljanje. Prvo oni pa onda mi .. tko si, odakle si i zašto si na Caminu. Sva tri se predstavljaju i naglašavaju da su single dok se Talijanka smješka ka Mona Lisa.
Bepi je iz Holandije, muž joj ima neku degenerativnu bolest i za neko vrime će potpuno oslipit i oglušit (u braku su 40 godina).
Patricia je iz Argentine živi u Parizu i ovdi je iz osobnih razloga kao i Federico i Desire.
Giulia je medicinska sestra, friško diplomirana koja je na pitanje roditelja što želi kao poklon za diplomu..možda novi auto… rekla Camino. Iako je kako kaže gradska cura i nikad nije hodala duže od uru vrimena. Giulia je inace marksistica i zeli svit bez novca i materijalnih dobara … Imagine …

Inače radnim danom ima misa … čudo prvo (iako je i ovdi baren pet šest samostana i crkvi).
No još veće cudo je šta je crkva puna (ima i peregrinosa … prvi put od Roncesvallesa) … ljudi stoje na nogama. Iako ne mogu pohvatat značenje cile propovidi čini mi se da bi to moglo imat veze s svećenikom ovdi.

Večera se ne plaća i ide na sljedeću shemu. Oni naprave juhu, a sve ostalo doniraju peregrinosi od čega se iskombiniraju jela. Pa je netko da tunu u konzervi, sir i salamu, voće, salatu, masline, pome, lješnjake, čokoladu …

Nakon večere poklon iznenađenja. Skupili su nas sve na klupe u predvorje di su prvo ispričali malu priču. Priča počinje o ranim hodočasnicima koji su do Santiaga navigali uz pomoć zvijezda … pa zvijezda kao simbol Kristovog svjetla koja je vodila tri kralja u Betlehem i onda su nam, u ime časnih u sklopu čijeg samostana se nalazi albergue, svakon poklonili malu papirnatu šesterokraku zvijezdu uz poseban blagoslov svakon ponaosob.
Prilično produhovljeno… to say the least… vidin da su kod svih ostavili dojam.

I to je bio dan 19.

Previous Article

Dan 20: .. A vitar puše…

Next Article

Dan 18: i još jedan dan na Caminu