Dan 13: Blue Skies Smiling At Me …

Krenija iz Beldorada oko 6.50. Tribali su mi čepići za usi i pokazali su se dorasli zadatku. Počelo je

2014-04-16 06.55.02
« 1 of 20 »

 

sviruckat po mobitelima i satovima oko 6. Napuštan albergue i hodan praznim ulicama uspavanog grada. Njemica vec grabi ritam naprid.
Polako sviće zora i lipo se vidi pun misec. Izlazak iz grada je dobro označen i uspjevam se ne izgubit.
Ritam mi je danas prilično dobar i uskoro ostavljan prvi iduci gradić -Tosantos iza sebe.

Klasika polja i ledine … ali sa tako plavim ogromnim nebeskim svodom iznad, bez ijednog oblačka.
U drugom gradiću stanen malo pauzirat. Prolaze me Jack i Karen iz Irske i posli njih dva Petera iz Australije.
Mista su na ovoj dionici relativno blizu jedno drugog. Na izlasku iz jednog – klupica… savršeno misto za provitravanje. Dolazi Cindy (stvarno san ima dobar ritam kad me tek sad prišla) … razmišlja uzet bus na predrgrađu Burgosa, za izbjeć par sati hoda kroz neku industrijsku zonu. Pita mene za planove … ja ću nastavit hodat dok mogu …plus složili smo se da je malo bezveze reć hoda san 800 km osim x km kad san uzeja bus.
Inače ima niz firmi koje nude transport osoba ili samo ruksaka do sljedeće točke na Caminu. Massimo je recimo i autostopira dio jer su mu noge u komi. Neki takve hodočasnike zovu tourgrino. Što se mene tiče nitko (ajde vrlo vrlo rijetki) su Camino krenuli kao srednjovjekovni hodočasnici…pješke od kućnog praga do Santiaga i nazad. Tako da mi se ne čini da ostali imaju kredibilitet za grintat.

Put nastavlja dalje … malo nizbrdo pa…lagano uzbrdo.
Eto i jednog od (zasad rijetkih) Amerikanaca… Dan iz Richmonda Virginia. Prvo je mislija da san Amerikanac (to je već peta zemlja za koju su me inicijalno dodjelili). Dan slikaje a frend mu piše blog … podjela rada.
Ima brz tempo i uskoro me ostavlja iza sebe.

Dolazim u Villafranca Montes de Oca. Malo misto s kafićem za kaminodžije di piju kavu Scott i Cindy. Nakon šta san uspija Scottu srušit suncobran uz stol (popravija ga je bijelobradi Peter) marenda san i nastavija dalje sa Cindy.
Crkva pa uzbrdica … pa jos uzbrdice … pa nikako da završi.
A naravno ka pametan opet nisan do kraja napunija bocu vode u prijašnjem mistu.
A sunce prži i blizu je zvizdan.
No eto uskoro neki stup …je li to fontana. Nije. Neki plakat s nazivima obližnjeg planinskog masiva u daljini.
No uskoro eto i piknik zona … je li to fontana. Je.
Ali ima i znak “ne preporuča se za piće”. OK radije cu bit žedan nego riskirat.

Opet lagana uzbrdica kad eto nekog iza nas. Frida i Ema. Ja Fridi guten morgen a ona meni dobro jutro. Ema je inače profesorica engleskog i radi u srednjoj školi u Londonu. Ja san joj first Croatian (na Caminu naravno). Priča Frida kako joj je najdraži Beč za živit na Balkanu a ja njoj kako je i nama Smoje govorija “plakat ćete vi za Austrijon”. Vidiš..govori ona Emi…Hrvati ne mogu pričat 10min da se ne dotaknu politike. Hej to je povijest. Stali smo malo u ladu nekih borova pa smo prošli i unutarnjopoliticku situaciju. Fridi inače nisu dragi purgeri (osin Psihomodo Popa), dragi su joj istrijani i slavonci a o dalmatincima ima podijeljeno mišljenje.
Nakon Santiaga planira nazad kroz Camino Norte pa onda obać Put svile kroz središnju Aziju.

Ema govori engleski ka spiker sa BBCa… uz nju moj engleski pari ka oni KGB agenata iz holivudskih filmova.
Iako živi u Londonu razumi Škote koji hoće nezavisnost (referendum imaju u rujnu) jer ni ona ne voli Camerona.
Dok ćakulan sa njih dvi prolazimo neki spomenik za 300 streljanih u španjolskom građanskom ratu… nisan skroz razumija ko je koga strelja..ali slika san pa cu dešifrirat kasnije.

Opet nizbrdica … pa uzbrdica…pa široka raskrčena staza kroz šumu… mogla bi tri tenka proć jedan do drugoga.
Dok hodamo pritiče nas neki tip koji trči .. nema doduše ruksak … ali kao koncept vrlo čudno izgleda na Caminu.

Cilo vrime od jutros držin dobar ritam (čak san priteka Cindy par puta) i činilo mi se kako su moji problemi sa zglobom prošlo svršeno vrijeme.
Paaaa baš i ne … izgleda da su se vratili u present kukuleletis.
Počelo me malo škicavat u livoj nozi, pustija san Emu i Fridu naprid pa san odma sta na provitravanje. Sad je malo nateklo na drugon mistu. OK idemo opet sporohodajuće… valjda nema puno do San Juana…možda po ure ? … (Tribalo mi je dvi ure i a brzo mi je nestalo vode) …
Fun fun fun …. spasila me kruška šta mi je ostala od marende.

Usput su me pritekli svi, osin jedne Španjolke koja je bila još sporija od mene. Zanimljivo kako ih dosta pita je li sve u redu mogu li pomoć.. fala lipa dobri ljudi ali teško da nosite ledene obloge. Prošla me i Maren koja se zakačila za ekipu iz Barcelone.
Sunce uz povremeni povjetarac uredno prži cilin puten a kako je staza široka slabo ima lada.

Kad san se konačno dogega do San Juan de Ortega oko 14.45 … smistija u albergeu i tušira intenzivno noge ladnom vodom … novi san čovik.
Misto je od 20 duša i jednim jedinim baron koji spizu servira tek u 19h a u međuvremenu ima tek par muffina.
Sidnem sa Scottom i dvi engleske dame Maddy (Maddeline) i Kish (koja je indijskog porijekla).
One idu polako … 15tak km dnevno.

Kish je na Caminu a muž joj se penje na Everest (lani se popeja na Kilimanjaro). A žive blizu Wimbledona…kaže da su samo prodajon sokova i grickalica ekipi koja čeka red za karte za turnir (koji prolazi kraj njihove kuće) znali zaradit i do 500 GBP u par sati kroz jutro.
Kish je inace Ivaniševićeva obožavateljica (kao i njena nećakinja). Kako je radila ka vozač na turniru jednom je zezala nećakinju tako da joj je poslala SMS “vozin Gorana i zva me u svoju hotelsku sobu na piće” … How could you, at your age!… odma joj je odgovorila.
Maddy zanima hrvatska povijest pa san joj održa polusatno predavanje.

Večera je tek u 19h, dolazimo 10 min prije i svi su stolovi vec zauzeti. Pokušavan konobara nagovorit da nam da jist vani di ima mista..no service en terasa…ma ponit ćemo sami pjate vidiš da je gužva … no servise en terasa. On će javit kad je slobodno…misli i nada se da će bit oko 20h. Oko 20.30 konačno smo počeli jist.
Za večeron su Engleskinje, Scott i Ray, Amer poljskog porijekla s Floride. Pricča se o imigrantima i Ray kaže kako bi svi koji dolaze živit u SAD tribali … learn American … WHAT, LEARN WHAT!!…zagrmi Maddy s onom specifičnon engleskom indignacijom …learn English … skrušeno se ispravi Ray … I would certainly think so … poklopi ga Maddy.
Inače ja san za stolon jedini čija zemlja nije bila bivša britanska kolonija.
Poslin večere vani mrak..vrime je ovdi zeznuto..sviće oko 8 a sumrak je oko 21h.

I to je bio dan 13.