Dan 11: Priča o kokošima

Krenija oko 7.20. Oteklina se malo smanjila, bolje je nego jučer … mogu većim koracima u novi dan.

2014-04-14 09.33.37
« 1 of 62 »

Stariji Njemac od jučer me pita oću li s njim i drugom Njemicom nazad u prijašnje misto uhvatit autobus za Santo Domingo. Ne bi fala … doša san hodat i ne bi uzima prečace … kad me boli hodat ću sporije ali ću se kretat na vlasiti pogon naprid.

Brzo me sustigla Maren pa smo malo rješavali visoku politiku s naglaskom na globalizaciju.
Ubrzo nas sustiže engleska bakica s maslinovom granom u ruksaku. Obe su brže od mene pa me ubrzo ostavljaju u prašini iza sebe.

Nakon nekog vrimena iz daljine se čuje melodija… pari mi se ka neka pastirska. Ima samo jedan problem … nigdi pastira .. a nije ni nikakva melodija s mobitela. Malo dalje naletin na Maren i Engleskinju s Fernandon … mojim cimerom od sinoć koji svira frulu … i to dosta dobro. Snimija san video kako svira neku irsku baladu. Pokaza san mu kako zvuči klapsko pivanje s mp3 playera i dogovorili smo se da ću ga naučit dalmatinske pisme.
Ali ne danas jer je dosta brži od mene. ( a ni kasnije jer je bija dosta brži)

Krajolik idila kao i obično … obrađena polja svugdi okolo.
Na vrhu male uzbrdice piknik zona di su se parkirali Maren, Massimo i Francuzi među kojima je i moj dvojnik … sad kad ga bolje vidin liči ali nije mi baš blizanac.
Tu su i Angus i Grace … prvi Škoti na koje san dosad naletija.
Iz daljine se priblizava par ljudi … Kanađanka Cindy i Scott iz Australije. Sandy je prati buson jer joj je kolino u komi.
Put ide dalje … uzbrdo…ćakulan malo s njemačkon bakicom od 72 godine koja hoda u sandalama jer su joj noge u žuljevima. Inače Camino protokol je da kad se dođe u albergue čizme ostave na polici kod ulaza i hoda u sandalama (uključujući i po mistu di stojiš).

Malo kasnije Njemica namiriše kavu i stvarno ubrzo eto kafić … koji je uz golf igralište.
Kakvo sad golf igralište pitan Angusa … oli nisi vidija uz stazu .. nisan. Gledan samo idući korak isprid sebe.

Put nastavlja dalje kroz grad duhova .. apartmansko naselje uz golf igralište građeno prije krize u kojen naravno nema nikoga.
Nema strelica a ni peregrinosa isprid mene. Ima ih doduše iza mene ali valjda misle da ja znan di iden.
Kratka nedoumica ubrzo je rješena strelicom uz obližnji nogostup.

Malo misto … pa opet polja i ledine … pa nizbrdo pa uzbrdo … pa plavo nebo nad ledinom.
Pa grad u daljini … pa potraži me u predgrađu (strelicu) .
Prva ulica i klupa … yesss…kad su je dobri ljudi već stavili mogli bi se uvridit ako je ne iskoristiš.
Pa opet pregrađe pa ulaz u stari dio grada s zanimljivom modernističkom figurom peregrinosa i masovnom žutom strelicom.
Pa albergue … danas san učinija samo 15tak kilometara jer san tija dat priliku otoku da mi malo splasne… iako mi se činilo da san moga više. Ali ima jos dosta km do Santiaga.

Kod chekiranja malo me zavara hospitalerov engleski pa san ga pita mogu li dobit bottom bunk. Na to mi je isa objašnjavat da je to par ulica livo pa desno. Kasnije san kužija da je on mislija na banku a ja na krevet. I dobija san naravno gornji bunk (krevet).
Tu je skoro cila ekipa Scott, Cindy i Sandy, Maren, Angus i Grace.

Scott mi se pridružuje u šetnji gradom koju nastavljan u muzeju iliti katedrali. Svakakvih zanimljivih skulptura u klaustru. Zanimljive 3D postaje križnog puta… spektakularan zlatni oltar … i naravno proziran kavez s kokošima. … e sad sljedi priča.
Misto je dobilo ime po svecu Santo Domingo de la Calzada. Po naški bi to bija Sveti Nediljko. Nisu ga primili u fratre kad je bija mlad pa se ubacija kasnije u životu..uz zagovor drugog lokalnog sveca. Napravija je most za peregrinose i bolnicu/prenoćište koje je danas … ironično … hotel s pet zvjedica. … A kakve to veze ima s kokošima.
Polako…
Jedno davno kroz misto su prolazili hodočasnici iz Njemačke sa sinom u kojeg se zaljubila lokalna konobarica. Medutim Njemac nije bio zainteresiran. A kao sto bard reče … hell hath no fury as woman scorned ….konobarica mu je podmistila u ruksak srebreni kalež iz crkve i prijavila ga vlastima. Kazna po kratkom postupku je bila smrt vješanjem. … I di su tu kokosi?
Polako …
Dakle roditelji su se zaputili u Santiago i tili su proć kraj stratišta. Tamo su našli živog sina kako visi obišen i koji im je reka kako ga je spasija Santo Domingo. … a kokoši?
Polako …
I tako roditelji odma otrče lokalnom gubernatoru (koji je tad bija za ručkom) i prenesu mu šta su vidili i čuli. Na to će im on … ma daj vaš sin je jednako živ ka ove pečene kokoši na mom pjatu. Na to kokoši ustanu i počnu kokodakat po njegovon pjatu.
Otad se u katedrali u kavezu drže kokoši koje se minjaju svakih 15 dana i naravno kokoši su simbol cilog mista.

Posli obilaska vratija san se u albergue malo odmorit … imaju fotelje u predvorju. Zaćakula se s Scottom kad čujen da me neko zove. … stigla je i Beata.
Čin je otvorilo za večeru parkira san se u obližnji bar. Španjolci naime kao i Talijani otvaraju za večeru nakon točno određene ure..18h ili 19h. Prije toga se može naručit samo tapas (mali sendviči ..nešto kao kanape)
Velika soba … puno ljudi … moglo bi bit simfonije hrkanja.

I to je bio dan 11.