Dan 10: sporohodajuce pomalo…

Jutro je počelo u 6.00 sa gregorijanskim napjevima koji ovdi služe kao alarm. Danas san planira

2014-04-13 07.40.45
« 1 of 25 »

laganiji dan, cca 17 km pa san krenija oko 7.20 puno prije većine, no imajući u vidu moj planirani tempo … garant će me svi priteć.
Iden sporo jer mi otok nije splasnija, ali san jutros stavija one elastične navlake i ne boli toliko dok hodan.

Prvi me pritiče Lois pa onda lagano ostali. Vec san dosta odmaka kad me priticu prvo Korejke pa onda Brazilci.
Sporo, sporo, sporo je ritam danas.
Neko vrime me prati Njemac iz Ludwigsburga kraj Sttutgarta. On je krenija iz SJPDP 2. 04.
Nalazimo na Brazilce na pauzi i onda me ubrzo svi ostave iza sebe.

Da je sporohodanje olimpijska disciplina danas bi bija u ozbiljnoj borbi za zlato.
Polako ( a polako je ovdi ključna rič) približava se Najera. Nakon ohoho vrimena dolazin do prvih ulica.
Uz skaline do neke škole malo san odmorija pa krenija dalje.

Malo dalje kafić sa staklenom špinom koju dosad nisan nigdi vidija. Tu san proba tapas (nesto kao mini kanape sendviči) i dalje produžija do supermarketa.
I tako full opremljen tražin crkvu (Cvjetnica je danas) i nikako je nać. Priđen neki most pa pitan tetu koja se rola sa kćerama. OK crkva nije daleko, ali klupa je jos bliže pa je vrime za marendu. Par uličica dalje nađen crkvu, samo šta je sad oko podne a misa je u jedan. Srića isprid crkve ima klupica.

Za par minuti eto grupe Korejanaca koji nisu sigurni di je ulaz u crkvu. Nisan ni ja, ali samo su dvi su mogućnosti.
Po ure prije iden probat drugi ulaz isprid kojeg naletin na dvi žene šta biraju grane sa hrpe maslinovih grana.
Prodaju … dile .. dilema je razriješena kad svaka uzme po granu i produži dalje.

U crkvi s razglasa opet gregorijanski korali koji ambijentu daju poseban ugođaj.
Prije mise pita me svećenik odakle san. I on je bija u Hrvatskoj. U biti dosad skoro svaki Europljanin kojeg san trefija ili je bija ili uskoro planira doć u HR. a svi azijati (čitaj Korejanci) su čuli za nas.
Samo jednom san dosad triba održat lekciju iz zemljopisa.

Misa počinje procesijom kroz grad di dica nose posebno ukrašene grane.
Nakon mise vraćan se okolokole na Camino … koji naravno pet minuti kasnije prolazi kraj te iste crkve.

Napuštan Najeru i opet uzbrdica i opet peče sunce… i naravno opet nisan refilla vodu.
Uzbrdica…pa ravnica…pa uzbrdica … pa misto u daljini koje nikako da dođe … i tako cilu vječnosti ili 6 km. Prolaze me troje Francuza od koji mi se jedan pari ka moj dvojnik … ili je fatmorgana.

I tako dok nisan konačno stiga u Azofru sta inače na arapskom znaci harač u naturi.
Prolazin misto dok ne nalazin albergue di mi maše Ginny i ostale Korejanke. Albergue je jedan od najluksuznijih na Caminu, samo dva kreveta po sobi i bazen za toćat noge … pravi raj. Tu je i Dieter a na večeri vidin Stelu i Jakea i Holanđanku cimericu od sinoć.

Za večeron na stolu do, žestoko se igra … domino. Par starijih barbi lupa o stol žestoko ka da igraju šija šete.

Inače cimer mi je Fernando iz Madrida .. full infišan u Camino koji je prvi put iša 1982. Teška avantura s vrlo malo infrastrukture .. spavalo se u školskim dvoranama.
Susid mi je Klaus iz Stuttgarta, IT arhitekt koji je da otkaz da malo vidi šta će sa sobom i onda se odlučija ić na Camino. Na obe pete straga ima žuljeve i svih 10 nožnih prstiju mu je u flasterima.

Iden leć … kaže Fernando da ga slobodno gurnen ako bude hrka … same here… kažen mu ja.

I to je bio dan 10.