Dan 1. Kroz planine brda i goreee …

Sinoć san se baren uru vrimena vrtija po posteji … nikako zaspat jer …
2014-04-03 12.15.17
« 1 of 43 »

se u glavi vrti film za sutra. Srića … čudo skoro … da nitko od 20 tak ljudi u sobi nije započeja simfoniju hrkanja. Ujutro san dobro procjenija da mi neće tribat alarm … ekipa je počela šuškat i spremat se već oko 6h.
Ovi albergue nudi i doručak; kruv, maslo i marmelada, u kombinaciji s čajen ili kavon … u posudama za puding.
Na vratima albergue ima statistika po kojoj su iz St. Jeana lani krenula 42 Hrvata (onih ostalih 58 je startalo iz drugih gradova)

Izlazin iz alberguea oko 6.50 u mračni, pospani gradić i spuštan se niz ulicu do dućana “Butique di pelegrin” di san nabavija Ferrino Trekker kabanicu i školjku (hodočasnički simbol) koju san zaboravija uzet jučer u Office du pelegrin.
Pierre koji je vlasnik butige i višestruki peregrino, mi je objasnija kako se pravilno drže štapovi i kako je dobro nosit ruksak. Pita san ga kakva je situacija … jer iz SJPDP idu dvi rute: route Napoleon (koja ide uzbrdo) i route Vacairlos (koja ide nešto manje uzbrdo). Pierre je bija na ruote Napoleon prija dva dana i pokaza mi je slike, malo sniga uz put, puno blata … ali Pierre kaže da nema problema. Inače ova napoleonska ruta zna bit zatvorena kad ima puno sniga.
Odluka je pala, glasala većina (od jednog) … iden uzbrdo.

Cilo misto spava dok prolazin kroz grad … i predgrađa … i prve kuće izvan grada. Nigdi nikoga i samo se cuje klik-klak mojih štapa na asfaltu. Ruta je dobro označena i teško se izgubit. I tako ja hodan … hodan … a uspon sve veći … i veći. Krajolik je pastirska idila, u daljini se vide ovčice na pašnjacima. Uz cestu je prva klupa … kad je već dobri svit tu stavija … šteta je ne iskoristit za prvu kratku pauzu. Cilin puten lagano rominja kišica koju Trekker kabanica super podnosi … samo sta ovi velcro čičci ostavljaju dosta prostora … ali hej, pa tu ima i patent … sad je već bolje. Još uvik nigdi nikoga, nijanci pasa ni pivca … a uspon sve strmiji

…puf pant …
…puf pant …
…puf pant …

i tako sve do prvog znaka “Orisson 5km” …. molin !!!?
Proša san baren 4 km a po ovom ispada da san proša tek 1 km (jer ako se dobro sićan do Orissona ima 6 km)
I naravno, uspon postaje još strmiji. Kako san zaboravija ponit bocu za vodu iz Pamplone, jedino mi je ostalo mliko iz Barcelone … a prva fontana je u Orissonu.
Nakon cile vječnosti … opet znak … sad piše Orisson 4km … okeeeeej.

No iza kantuna drugo mini čudo … albergue Honto (“istina” na japanskom) sa fontanom, i još bolje … terasom sa stolicama i nadstrešnicom. Ekipa na forumu često spominje “Camino provides”… šta bi se moglo slobodno prevest kao … providit ce Sv. Jakov kad triba … ne kad zavičeš …”sveeeti jaaakove od moga santiagaaa, providi mi …” (ka Trogirani). U Honta san se lipo smistija, diga noge na stolicu, skinija čizme i čarape (prozračit noge da malo prodišu je ekstra korisno) i napravija lipu pauzu.
Kad eto ti ekipe iza mene … prvo Španjolci … pozdravjaju sa Buen Camino i komentiraju moj sideći položaj sa “lentamente” (pomalo) … e nego kako. Prolaze drugi Španjolci koji ništa ne obadaju okolo … pozdravjan sad ja … pitaju “je li sve u redu” (Španjolci naravno ne govore hrvatski, ali ko će sad cili dijalog prevodit) … govorin ja …. “si, si … lentamente”

Pa onda dolazi barba Norvežanin koji se zove Odd Fredriksen, a baš nimalo čudan čovik. Njega san brzo korumpira svojin primjeron, pa je i on sta malo odmorit. Nakon njega san privuka i grupu Korejanaca.
Prošlo tako 20tak ljudi po putu … neka njih … meni je cilj stić u Roncevalles zadnji. Ima vrimena, a glupo se naprezat, jer se plaća lipa buleta u žuljima i istegnućima mišića.

I tako nastavljan pomalo … čak san uspija sam skinit i stavit kabanicu, šta nije tako jednostavno kad moraš pokrit i ruksak. Uspon sve strmiji i strmiji, kad konačno mala ravnica … čoviče … pa to je super, a iza kantuna jos lipše iznenađenje … Orisson (bar i albergue).
Hoka hej … mojoj sreći skoro da nema kraja … nakon ovećeg sendviča i friškog soka od naranče, cili san priporođen.
No dobrim vjestima tu nije kraj … Orisson je skoro 10km od SJPDP (krivo san konta) … ali ni to nije sve.
Do Orissona je uspon od cca 180 do 770m nadmorske visine a narednih 600m uspona je duplo duže … šta oće reć blaži je uspon i još ima 16 km do Roncevallesa. Uz to, evo i Odde na vrata, čak je sporiji od mene. Sija se i on okripit … i dok tako ćakulamo pokazuje slike kad je on bija mojih godina. Pitan ga ja a koliko misli da iman … “pa tu negdi oko 30″ … nije baš , ali nema veze … ka šta je piva Vice Vukov… “još ka mladić mogu parit”. Inače Odde ima 66 godina i veliku familju, troje dice i dosta unučadi. Odde ide brzo ća … ja san se zadrža da se bolje rikuperan i ažuriran ovi blog.
Pomalno iden i ja … ali čekaj čas … šta to moje oči vide … je li to sunce vanka … a baš je na radiju maloprije sviralo “O sole mio”.
Iden vidit.

I stvarno, pristala kiša i izašlo bokun sunca. Svježe okripljen nastavija san dalje pun elana … to je trajalo cilih 3 minute dok nije počelo opet … puf pant …
Ali ova shema kornjače dobro mi štima. Par minuti (u početku par koraka) hodanja, pa pauza i naslonit se na štape, pa opet par koraka … s vremenom su dionice hodanja postajale sve duže. Sunce lipo grije, a i povremeno zapuše ladni vitar taman da osvježi … okolo sve planinska idila. Ćakulan usput s parom Korejanaca Jon On i Naj Jon. Izgleda da je Hrvatska popularna u Koreji … vrtili se neki dokumentarci na njihovoj TV.

Nakon uru i po vrimena nalazin na Gospin kip, iznad ogromne provalije. Malo je sa strane od staze i puno ljudi nije stalo.
Nešto dalje sta san opet provitrit noge … ekipi je to vrlo čudno, pitaju “je li sve u redu” i onda in svakon objašnjavan da se radi o prevenciji. Blido me pogledaju i produže dalje.
I tako idem pomalo uzbrdo … sad se već ulazi među oblake … nikako do vrha planine. A o pastirskoj idili … konjima i ovčicama na pašnjacima … neću više … da ne bi ispalo ka u vicu s Mujom i snigom u Kanadi.

Na dijelu di Camino napušta asfaltiranu cestu, poviše keltskog križa pita me jedan Brazilac “je li to Cruz de Fero” … mora san ga razočarat, do Cruz de Fero se ima još ohohoo diplit stotine km. Blizu keltskog križa uzdiže se vrh … dosta strm … valjda je to ta kota 212 (referenca: Mala Floramye) … najveća uzvisina od 1400m.
Naravno da nije … ali tu se vidi snig koji je osta od prošlog tjedna. Tu je iza kantuna i mala koliba za spas u zimskim uvjetima.
OK … baren više nema uspona (tako strmog) ali zato ima blata. Okolokole je fontana od Rolanda … onog šta su Dubrovčani zvali Orlando i napravili mu stup na Stradunu. Tu je poginija dok je štitija odstupnicu Karlu Velikom. Tu je i marker da se ulazi u pokrajnu Navarru u Španjoskoj. Sad tu počinje spust … OK … to je valjda taj spust za Roncevalles … naravno da nije. Triba pazit jer je staza na kosoj padini koja je s desne strane ograđena zičanom ogradom. Ali baren više nema uspona … jupiii.
I tako se … hoda, hoda, hoda … dok ne naletin na … gle čuda … znak zelene kućice sa slovom A i 250m !!!! Slovo A biće znači albergue i to mora da je Roncevalles … naravno da nije. Radi se o još jednoj kolibi za spas zametenima. E sad znan kako je onima na obuci za SAS, kad in još namjerno naprave slično nakon hodnje.

Prilično dišperan nastavljam dalje, kad se u daljini čuje šum slapova … dođen bliže a ono potočić. Vrijeme je za delikatnu operaciju skidanja opreme, čarapa i čizama, a da pri tom ja … ili još gore oprema … ne završi u potoku. I kad san to nekako izveja … blaženstvo … ledeni osjećaj savršenstva … koji traje 3 sec koliko triba da se stopala pritvore u sante leda. Uspješno namontirajući opet sve na sebe (triba dobro osušit noge) … nastavljam dalje.

Putu nikako kraja, a triba pazit jer staza opet prolazi priko kosine. Kroz snig pokušavan pogodit utabane korake onih šta su prošli prije mene. Nakon neke kapije izlazin na vrh … to je taj najveći vrh od 1400m nadmorske sa kojeg puca pogled na Roncevalles … KONAČNO ! Onako odoka pari se da je Roncevalles tu vrlo blizu … naravno da nije. Niz brdo se spuštan okolokole sepertinama i nikako do tog Roncevallesa … a vidiš ga sve bolje … pari nadohvat ruke. Nekih 4 km kasnije evo me konačno tamo … vidin piše hotel … iden do recepcije i saznajem da je albergue za pelegrinose malo dalje … OK ajde još tih dodatnih 100 m.

Dočeka me lik na vratima koji je odma počeja pričat, meni na njemačkom a Korejancu na engleskom … ja njemu engleski, a on meni opet njemački. Procedura (za skoro svaki albergue) je skini čizme i spremi ih u posebnu prostoriju, obuci sandale i moš do kreveta … koji je naravno na kraju hodnika i naravno na katu … opet se triba penjat. Inače ovdi su kreveti na kat u boksovima po 4. Susidi su mi Španjolac i švedski bračni par. Nakon tuširanja i kremiranja nogu (hidratantnom kremom) recimo da se osjećan djelomično živ. U prizemlju imaju praonicu di će ti oprat i osušit robu za 2.7 €. Robu sa opra sam, ali san se poslužija njihovom sušilicom i za dvi minute sve mi je suvo.

Restorani ovdi imaju čudnu shemu di se mora rezervirat termin za sist. Na sriću, kad san doša s Mađaricom i Amerikancen posidalo nas je odmah. Hodočasnicki meni je juha od povrća, manistra usuvo (nudila se i pastrva) i neki kolač. Nakon sta san obliza sva tri pjata … i kruv koji su dali … i satra veći dio boce vina … zaputija san se na misu.
Crkva je cila u srednjovjekovnom stilu i na početku svećenik nabraja sve one zemlje čiji su peregrinosi kod registracije stavili catolico. Ima jedno 20-tak zemalja medu kojima je neko i iz Slovenije … ali previše san krepan da bi istraživa tko.
Relativno dosta peregrinosa na misi, na čijem su kraju dilili poseban hodočasnički blagoslov.
Nekako san se uspija dogegat do kreveta i ispružit se.

I to je bio dan 1.